Dan u kojem smo mogli da progledamo

Dakle, dogodilo se da su nas tog 5. oktobra samo pustili da se, definitivno, transparentno okupimo oko zajedničke ideje, da isplivamo na površinu ubeđeni da je ono za šta smo se borili ostvareno, da se pojavimo na pozornici pod svetlima espeesovskih reflektora, a onda je bilo lako da se taj revolucionarni demokratski šljam drži pod kontrolom i da se, jednostavno,  ukloni sa svih pozicija gde je mogao da smeta novom-starom poretku. Cilj je bio da svako od ovih ljudi jednom za svagda zažali što je uopšte rođen i što nije javno likvidiran, kako bi sebi uštedeo sva poniženja i muke kroz koje mu je suđeno da prođe.

Oni koji vuku sve konce upravljanja ovom zemljom uvek su bili u senci, negde drugde, a oni koji se pojavljuju na sceni, samo su pioni. Pokazalo se da je i Milošević bio samo pion Službe, a ne ideolog, i da su ga lako potrošili kao što bi i bilo koga drugog.

Zar se može pomisiliti da bi jedan takav centar moći, i posle tolikih godina apsolutne kontrole državnih i svojih interesa, sa vojskom izvršilaca i mehanizama držanja pod kontrolom građana i političara, mogao da padne pred jednim bagerom? Kada se to zna, onda je jasno šta je trebalo uraditi 5. oktobra 2000. da bi to bio revolucionarni datum. Ovako se pokazalo da je, pak, genijalno smišljena i “odrađena” smicalica da se dogodi čudo, da sve ostane isto, a da, što je najgore, niko ne bude kriv. Postoje mnoge službe, naravno, koje služe samo za to da zavaraju, da se skrene pažnja sa one prave, vrhovne službe koja je, zapravo, mozak svega što se u Srbiji događalo i događa. Sve je to trebalo znati i imati u vidu pravog neprijatelja nove Srbije, pravog zla koje je zarad vlasti u stanju da se transformiše u bilo šta, kao što se i dogodilo. Razotkrivanje ovog i ovakvog mehanizma zahteva žrtvu i napor, a rezultat takvog otkrića mora da podrazumeva velike lomove. Toliki broj ljudi, sa takvim nasleđem i odmazdom koja ih čeka, nikada neće ispustiti vlast bez krvi, jer za njih su vlast i život jedno isto.

I zato se čitava situacija sa promenom vlasti u Srbiji činila nemogućom, a sve što se događalo u međunarodnim odnosima, samo je tome išlo u prilog. Ostali smo sami, okuženi, prozvani, satanizovani i prepušteni na milost i nemilost onih koji su nas i do tada "vodili". Tako će 5. oktobar ostati zabeležen kao jedna od najvećih političkih  prevara u kojoj je pobedio narod, a pobeđeni ostali na vlasti. Trenutak kada su uspeli da operu svoje biografije, svoja zlodela, da se presvuku i potpuno novi, sveži i neokaljani  uđu u novu fazu svoje vladavine.          

Imajući u vidu sastav novopečene demokratske opcije trebalo je samo dobiti na vremenu, bar toliko da se arhivi  “dovedu u red" i da se pare rasute po svetu stave pod kontrolu. Za one koji su već imali pod kontrolom i vojsku, i policiju, i crvene beretke, i ljute nacionaliste, bivše borce, Miloševićeve simpatizere, žive učesnike NOB i mnoge druge, to je, praktično, značilo ponovno osvajanje vlasti, ovoga puta spektakularno, voljom građana, uz podršku celog demokratskog sveta i to ne bilo kakve vlasti, već demokratske vlasti koja je došla posle svrgavanja "balkanskog kasapina".

Sve ono što je trebalo da bude uklonjeno po hitnom postupku naraslo je do gromade pored koje više nije moglo da se prođe, a da se ne shvati suština ovoga u čemu jesmo. To je faktičko stanje, ali nažalost, rešenja nije bilo, jer je ovo Srbija i koliko god da traje, trajaće sa onima koji su bili, koji jesu, a potom i njihovim “spavačima" na vlasti. Suviše su moći stekli svih prethodnih decenija, suviše su zaraze uneli u sve tokove života i sam gen srpskog bića i suviše su spremni na sve da ostanu tu gde jesu, da, kako stvari stoje, samo sami sebe mogu da uklone, a to se, naravno, nikada neće dogoditi. Toga su, izgleda, postali svesni i svi oni iole razumni intelektualci koji su potpuno ućutali shvatajući inferiornost razuma prema onome što se ovde događalo. Ona prava, čestita Srbija mogla je samo da rida nad zlehudom sudbinom svojom, uhvaćena u koštac sa najvećim zlom – samom sobom i svojim ljudstvom. A onda su došli naprednjaci.

Ivan Rajović