Ali, zašto se ne bunite?

Sedimo na rasparenim šamlicama i pijemo kafu iz šoljica ukrašenih crvenim i plavim cvetovima. Sunce se igra, krije između mimoprolazećih, zaluta u sokak, poskakuje do hladovitih kapija.

Govorimo tvrdim, od neupotrebe zapeklim engleskim jezikom koji se ponekad zaglavi, zapne, tako zarđao, pa se poštapamo mojim oskudnim turskim i onom gomilicom drugih jezika koju on poznaje.

Pita me o životu u Srbiji. Da li ste zaista tako siromašni?

Da, zaista smo toliko siromašni, i još siromašniji no što možeš da zamisliš, canım arkadaşım, dragi prijatelju; a ima, razume se, i onih bezobrazno bogatih; socijalne razlike su ogromne. Ja, na primer, imam jedne cipele. A nekad smo bili srednja klasa. Moja lepa domovina je uništena, urpopašćena, na bezbroj mesta joj je slomljena kičma; na vlasti je već decenijama najgora bagra u simbiotskom zagrljaju sa kriminalom i krupnim kapitalom, kao neko bizarno, monstruozno sveto trojstvo, trijada čudovišta koja jedno drugo hrane. A menjaju binbir, hiljadu i jednu, krabulju za noć.

Why? - pita. Why don't you protest? Zašto se ne bunite?

Najgore je - objašnjavam - to što je ljudima ubijena volja za promenom, volja za životom, volja za pobunom. Kao ona poslovična eksperimentatorova žaba, mi smo živi skuvani.
But why? Zašto se ne bunite?

Duy, kardeşim - slušaj, brate moj: ta zemlja je iscrpljena. Bilo je buna i ustanaka, protesta i pobuna. Kad sam ja bila studentkinja marširali smo devedeset i kusur dana da bi se priznali rezultati jebenih lokalnih izbora. Bila nam je potrebna večnost da Miloševiću vidimo leđa, ali su gadovi brzo konsolidovali svoje redove, potapšali kasice-prasice, kome je trebalo - promenio je stranu - i prašina se slegla. Fina, dugogodišnja prašina, ko oni arheološki stratumi. Mlade opozicione nade sad su razbacane džipadžije predubokih džepova. Isisali su novac iz svega što je vredelo i slili ga u privatna preduzeća; javna su ostavili za zapošljavanje svojih kužnih marioneta.

Ali zašto se ne bunite?

Zato što smo roblje koje misli da još ima šta da izgubi - tanjir tranzicione kaše; zato što smo drogirani, izudarani do krvi, ubijeni u pojam. Ljudi ne vide izlaz.

Ali, zašto? Zar niko ništa ne govori? Zar se niko ne buni?

Govorimo, ali sa uverenjem da reči više nemaju snagu. Beži se od reči, beži se od ulice. Pesimizam se zakiva poput krupnih klinova u naša stopala. Ljudi ne vide svrhu.

Ali zašto se ne bunite? Zbog svega ovoga, zbog tog očaja o kojem mi pričaš, zašto ne izađete na ulice, zašto niste drski, ogorčeni, divlji, zašto niste deli? Ludi?

Nasmejah se sebi u bradu: delija, reč koja kod nas označava junaka - odvažnog, hrabrog, snažnog čoveka, izvedena je iz prideva deli - lud.

Zašto se ne bunimo?

İnan, bilmiyorum. Veruj - ne znam.

To kažem, u želji da nas odbranim, a mislim - možda zato što nismo više delije. Junaštvo nosi crtu ludosti, jasno. Moraš se boriti i kad ti se čini da je bitka izgubljena, i kad nisi siguran ko je neprijatelj i koliko je snažan. Junaštvo je nepristajanje čak i kad znaš da nemaš šansu; ali ćeš je otvoriti nekome ko dolazi iza tebe, ili iza onog ko stoji pored tebe. Junaštvo znači da ćeš ustati za pravu stvar bez obzira na posledice.

I u tvojoj i u mojoj zemlji život je strašno jeftin, gine se svakodnevno, umire se od gladi,  od bolesti, iscrpljenosti. Ali vi ste, nekako, još uvek prpošni, reagujete na svako ubijanje slobode, na svaku nepravdu, uvek se nađe dovoljno ljudi da izađe na dozu suzavca ili agent orange-a, već po potrebi. A mi ćutimo i čekamo da prođe. Ćutimo i pristajemo na svaku gadost, samo nas da zaobiđe; a neće da nas zaobiđe.

Kada smo se rastajali, poželeo mi je nadu.

U Beogradu me je zatekao mlitav protest ljudi koji ne mogu da otplaćuju stambene kredite u švajcarskim francima. Prolaznike je boleo ćošak za istoimene. Vaš cirkus - vaši majmuni.

Zašto se ne bunimo?

Zato što smo, da izvineš, govna.

Ali i govnima valjda dodija da smrde.

Iva Radović