Anonimni heroji

Nalik krajputašima, anonimni heroji su osobe kraj kojih prolazimo bez utiska i osećanja. Život im je ispisan i isklesan ne samo na licu, nego i na rukama, u stavu, govoru, ponašanju. Nikoga ne očaravaju, niti duše napajaju, ali plene sećanjem i postojanošću. Oni su živi svedoci da postoje oni drugi, na antipodi anonimnosti, osobe koje su ispunjene samo ako su prepoznate, osobe slabe i nesigurne čija je potreba za prepoznatljivošću i javnim priznanjem slična neutoljenoj gladi.

Oni ne traže  mir u pomirenosti, ne  predaju se.  Postoje. I znaju da ni  smrti  nema  za bilo koga ko je pokušao nešto besmrtno. Zato im zadovoljstvo leži u pokušajima. Oni su anonimni heroji.  A ovo je retko i razređeno doba, doba za pojanje, doba izazova. Ličnih i kolektivnih. I dok smo svedeni na istorijske svedoke, na ćutljive spomenike na kojima vreme briše tragove, neme, oronule, prisutne, stojimo ili sedimo, krećemo se ponekad bez cilja i smisla obavljajući svakodnevne male obaveze bez čijih izvršenja i ovo malo života, što ga tako zovemo bi imalo još manje smisla, ispunjavamo tako besmislice sadržajem za koji se kao krpelji kačimo jer nemamo snage da pokrenemo sebe, niti druge, nemamo postojanosti za velike poduhvate, zadovoljavamo semalim koracima, novom garderobom, poslednjim tehnološkim pronalascima u domenu komunikacije i tuđom vojnom silom. Oduševljavamo se sinko, prostaklukom koji niko ne plevi, umišljamo da brojimo zvezde zapostavljajući one božanske čestice koje posedujemo u sebi, ostavljajući ih teskobne u telesnim oklopima lišenim slobodne volje.

Kevćemo, sinko, kao psi lutalice na ulicama Kraljeva između Muzeja i parka jureći za točkovima automobila, ali ne grizemo više. Tek ponekad ujedemo sebe, za jezik i za dušu i prećutimo, propustimo priliku da se oglasimo. I pitamo se, baš kao krajputaši šta smo i kome skrivili neumitnom tišinom. A nema nas više mnogo. Još po koji. Nakrivljen i poluuspravan. Ne odolevamo odavno. Materija od koje smo sazdani kad se upraši, i naše postojanje, beskorisno razneće vetar u daleke krajeve. Šta nam se to desilo sinko? Ko je razvejao moć rasuđivanja, ko nam je nametnuo aršine i pravila kojima se danas povodimo? Predosećaš negde u sebi, naslućuješ odgovore, sumnjaš u sebe, pitaš se i pitaš iz dana u dan prateći pogledom ispod šajke, gustih obrva i tamnih brkova. Ćutiš i pamtiš. Slegneš ramenima katkad i tražiš u pogledima iskru, česticu života, a pogledi su zatamnjeni, odgovara nema u vapajućem  prostranstvu. Vreme ga zna. A ti, ako ga nađeš, znaćeš ko je kriv i šta nam se desilo. Ko ima koristi od ovog prećutnog zločina? Ko, sinko?

Vezan si korenima za zemlju, krajputaš, za zemlju koja te hrani u svetu zalogaja bez pričešćenog obroka. Da, i vreme nam ponestaje sinko. Taj „food“je postao „fast“, i reči koje zbore usta oko tebe su „fast“ i „must“ i odežda je i „fast“i „must“  i „blast“... E, Pukni zoro, pukni zoro, staru majku probudi... Ti se ne čuješ više. Anoniman si. Herojstvo nije u modi....Vraćam se kući živ, a najboljih nema, odneo ih boj, čuvala me slika tvoja vraćam serode moj...pukni zoro, moje dragu da ljubim, bele grudi da joj zagrlim... Tišina u parku. Pospani krajputaši i ja... Da li čujes mila, moga konja kas, da li cujes sa planina, zove te moj glas, Zasvirase trube, zavrsi se boj, zvona zvone, zora sviće, vraćam se rode moj... Od srca sinko, dodaj duše i osmeha za sve nas, pevaj gromko i glasno. Otpevaj tako da ti se stegne grlo, neka ti se nadimaju grudi. Pusti suzu na tom kamenom licu da oživi te slojeve kreme kojima se mažeš, i drugu da stigne prvu,pa treću i tako redom, neka potekne potok suza jer to je život, i to više vredi od nemog stajanja i postojanja. Potoci suza rađaju život sinko. Suze su spasilačke, isceliteljske  i blagotvorno deluju. Suze su svete sinko. Ne uzdržavaj se! Neka sve iscuri iz tebe, sve grešno i nametnuto, sve lepo i skockano, sve umereno i pokorno. Pusti suzu i podigni glas, uzvikni, podvikni, pomeri se, ne pokori se!

Dragan Pajović