Balkansko poimanje žena

Vlada to neko slepo verovanje u nepisano “pravilo“ na balkanskom poluostrvu koje otprilike kaže da žena koja se uda i rodi decu treba da se bavi isključivo decom, kućom a naročito zadovoljavanjem svoje jače polovina. U ordiniranju između te tri tačke, ne treba da se bavi ničim odeređenim i bitnim da ne bi zapostavila neki segment tog trougla. Sve bi to bilo u redu da žena umire nakon braka, pa joj baš ni ne bude bitno šta se dalje dešava i da joj taj trougao bez ikakvog dodatnog aktiviranja ne predstavlja put u melanholiju.

Kako žene ne umiru posle formiranja bračne zajednice, a ni posle rođenja deteta, njima je potrebno da imaju svoje vreme: vreme koje će ispuniti onim što pored majčinstva i braka vole da rade. Potpuno je suvislo misliti da je žena stvorena samo da bi štancovala decu kao na pokretnoj traci za proizvodnju hleba i sitnog peciva. To prosto nije tako. Žene nisu stvorene samo da bi bile deo reproduktivnog lanca i odgajivači i vaspitači dece i svojih muževa.

Šta više, žene koje govore da im je jedino bitna porodica i da ih ne zanima ništa sa strane, ili debelo lažu ili još uvek nisu svesne toga da je prosto svakoj od njih potreban neki izduvni ventil, nešto što će im biti nalik katarzi pre nego što se; mrtve umorne od celodnevnog jurcanjna za decom, kuvanjem, peglanjem, pranjem i titranjem muževljevih jajca; sruše u krevet.

Da se razumemo, roditeljstvo je nešto najlepše što se može desiti ljudskom biću. Ženi naročito, jer je uglavnom ona ta koja je sveprisutna u odrastanju tog deteta. Ali, ono što je takođe bitno je i to da žena nađe sebe u još nečemu osim u ulozi majke i supruge, jer svako ljudsko biće ima potrebu da osim u kući, bude kreativan i koristan na još nekom polju.

Klasičan homo balkanicus se neće složiti sa tim, jer je on po nekom difoltu uvek u pravu i jedini koji zaslužuje komad ličnog slobodnog vremena jer je on taj koji najviše privređuje i donosi hleb u kuću. Kako su se vremena bitno promenila, pa danas i žene zarađuju, a često i znatno više od svojih jačih polovina, to pravilo ne bi trebalo da važi. Međutim, ono je i te kako prisutno, što je verovatno već stvar bezobrazluka.

Da naglasim, šovinizam isto kao i feminizam nije zdrav ni u kom slučaju i svakako su obe podele vrste ekstremizma. Najidealnije je da svaka osoba, bez obzira na pol, ima komad svog neba i vremena. Najidealnije je da se uopšte ne dovodi u pitanje tako banalna stvar kao što je zasluženo slobodno vreme.

Ali ne! Zašto bi se žene bavile nečim drugim kad imaju porodicu!?

Verovatno zbog mentalnog zdravlja, odnosno katarze i šireg kognitivnog procesa, čime se rasterećuju, izbacuju nataložene negativne emocije, i samim tim postaju mnogo opuštenije, što za sobom povlači i to da će daleko efektnije i efikasnije obavljati sve ono što spada u dužnosti žene, majke i domaćice. Da ne govorimo da će i i te kako biti mnogo bolji primer svojoj deci kad se nefrustrirane i neiskompleksirane budu bavile njima. A verovatno ni muževima ne bi bile toliko izlizane i dosadne ako bi sa sobom uvek nosile pozitivniju energiju, daleko pozitivniju nego da se zatvore u kuću i posvete samo tome. Lično mislim da ne postoji ništa lepše nego kad muškarca koji se vraća s posla došeka nasmejana žena koju ne boli glava kad god se on dotakne njenog kolena.

Svet bi verovatno bilo daleko lepše mesto za život da nije tih brojnih nepisanih pravila, izmišljenih da bi se napravile nepostojeće podele između duša. Možda u tom slučaju ne bi bilo toliko isfrustriranih i iskompleksiranih žena, a samim tim i muškaraca jer takva žena svoje frustracije širi i na svog muškarca. Što opet povlači i mnogo zdravije i kvalitetnije okruženje za odrastanje dece, dece koja će, ugledajući se na roditelje, jednog dana postati slični ljudi.

Pa se pitam, zašto sebi namećemo pravila koja su važila još u mračnom srednjem veku? Da li zato što ne umemo dalje od tog istog perioda ili zato što prosto volimo da budemo bahati i bezobrazni prema ženam koje su nam pre svega majke?

Da li je moguće ženu smatrati ženom ako ona pored uloge supruge i majke ima i neku sporednu ulogu? Koliko nam je još milenijuma potrebno da shvatimo da su i žene živa bića, da nisu stvari koje se s jedne dužnosti prebace na drugu i kojoj je isto tako potrebno da se posvete stvarima koje voli?

A da ne zaboravimo jednu jako bitnu stvar: žene su nas donele na svet, ne rode, a čini mi se da je sve više poštovanja i tolerancije za rode nego za žene. 

Ivana Pekić Malimarkov