Bezdušje

„Nacionalizam je tema do 300 evra prihoda mesečno. Njima se servira ta priča. Kad plata pređe 500 evra, onda počinje razgovor o garderobi i kafićima. Kad pređe hiljadu, onda je top tema zdrava hrana, letovanja i zimovanja, a kad se popne na više od tri hiljade, onda prestaje svako palamuđenje. Ljudi onda pričaju o vremenskoj prognozi i ljubavi.“[1]

Evo nove viralne mudrosti praćene gromoglasnim aplauzom. Ako izuzmemo očiglednu populističku nameru da se kaže ono što većina misli, ukrštenu inače sa elitizmom koji provejava kroz ostatak tog istog intervjua, ono što u njoj naviše bode oči je njena uskogrudost.

To je, naime, ono što bismo voleli da je istina – da bismo, kada bi nas nešto odjedanput obradovalo zlatno tele, odjedanput postali bolji ljudi. Za sva zla na ovom tlu krivi su najsiromašniji slojevi, nekakav hipotetički lumpen kome je najlakše baciti krvavu kosku, a ne srednji sloj zagrejan za površnosti poput šminke i odeće, ili elita koja kontemplira isključivo o ljubavi. Ima istine u tome da je ljudima lakše ako im se za njihovu nesreću  pokaže tobožnji krivac, ali, nažalost, naše mržnje i kuvanje sukoba počeli su još davno, dok je pas imao za šta da nas ujede. I nije svaki mozak bio golo testo kome tek tako možeš uvaliti kvasac nacionalizma ili kakvu drugu nesreću.

Žalosno je što se objašnjenje za svaku pojavu društvenog, pa i duhovnog reda, traži u teškom siromaštvu.

Ljudi se bore za golu egzistenciju – čućete na svakom koraku – i zato nemaju vremena, snage ni volje da se bave istinom, pravdom, čašću, kulturom, solidarnošću, ljubavlju i ostalim anahronizmima.

Ne znam kako očekujemo da te i takve ljude novac, odjedanput, učini blaženim i ćudorednim? Ne, miris novca samo može učiniti da se dodatno ostrve: baš zato što im se tuvi u glavu da će on rešiti sve probleme. Stoji da je „baza“ važna i da gladno srce kudelju ne prede, ali zaboravlja se da vrlina ne košta ništa. Čast, poštenje, pravednost, solidarnost, nežnost, ljubav, razumevanje, toplina, junaštvo, saradnja – potpuno su besplatni. Mi smo olako zaboravili mitskog časnog siromaha koji je tako često predmet pohvale u narodnoj, pa i umetničkoj književnosti, i namesto njega nametnuta nam je ideja o koristoljubivom, lukavom čoveku kojem je važna samo njegova sopstvena zadnjica. Zato što  trubimo o tome da je samo pun stomak bezglutenskog hleba i brendiran gunj na leđima važan, zato nam se deca beče na epsku književnost u čitankama, ili bajke u kojima siromah deli poslednju koru sa stola sa namernikom.

Uzgred, postoje psihološka istraživanja koja dokazuju da uporedo sa bogaćenjem opada sposobnost uživljavanja u tuđu situaciju, jedna opšta sposobnost za empatiju[2] što je narodna mudrost već primetila poslovicom: „Sit gladnom ne veruje“.

Kada bogatstvo postane merilo, gubi se osećaj za stvarne ljudske vrednosti. Kada se bogataško bezdušje projektuje u svest osiromašenog i očajnog sveta, tu već postoji „mindset“ bilo za krvoproliće, bilo za posmatračku apatiju. A ne znam šta je od ta dva zla veće.

Preostaje nam da „plaknemo“ dušu. Intimno, ne na nivou stada. Pesmama, mitovima, bajkama, književnošću, druženju sa životinjama i prirodom, pokušajima da se razume drugost, svakojaka drugost, obrazovanjem koje umanjuje strah, nesebičnom ljubavlju, nekoristoljubivim prijateljstvom, udruživanjem, pomaganjem, razmišljanjem i sličnim tricama i kučinama. To može i sa trista evra.

Gladno srce možda jede velike teme, ali važno je odakle one izviru.