Brava

Začulo se neko struganje po vratima,  a zatim škljocanje brave ....

“Gde ste gamad, pizda vam materina?!”

“Mama...”

“Hajde uđi u sobu, uzmi da čitaš nešto, slušaj muziku - nemoj izlaziti.”

“Ali, mama...”

“Nemoj izlaziti!”

Ušao je u stan modrocrvenog lica i zakrvavljenih očiju. Bela košulja raspasano mu je virila iz pantalona. Šlic mu je bio otkopčan,  zaudarao je na urin i alkohol. Nesigurnim korakom, klateći se, okačio je svoj šešir o vešalicu u hodniku. Voleo je šešire, imao je više komada, lepog dezena. Kada sam bila sama kod kuće, volela sam da ih isprobavam pred ogledalom, zamišljajući kombinaciju garderobe koja bi išla uz određen dezen na šeširu.

Kao i svaka dvanaestogodišnjakinja, početak puberteta provela sam pred ogledalom, proučavajući  promene na svom telu i tražeći moguće nedostatke.

Dane sam provodila na relaciji kuća – škola, a tri puta nedeljno odlazila na treninge u drugi deo grada.

Volela sam školu...Volela i sam i samu zgradu – bila je mala – svaku  prostoriju mogla bih naći čak i zatvorenih očiju. Odavala je utisak  sigurnosti i topline. Ljudi zaposleni u njoj, vodili su računa o svakom učeniku -  znali su imena svih nas.  Drugari iz razreda  pripadali su porodicama sličnim  mojoj, osrednjeg materijalnog stanja, i uklapale su se u vreme  u kome se dešava ova priča. Moja porodica, ako je tako mogu nazvati, razlikovala se od njihovih samo po jednoj karakteristici, koja je imala značajan uticaj na moj budući život.

“Pobegli ste svi, majku vam jebem, gde je doček za oca, ha?!”

Dani su mi ličili jedan na drugi. Počinjali su odlaskom u školu, a završavali škljocanjem brave prilikom NJEGOVOG ulaska u stan.

Radio je kao inženjer u građevinskoj firmi. Bio je vredan radnik - dogurao do rukovodećeg mesta. Njegovi epiteti nestajali su prolaskom kroz kapiju nakon oglašavanja zvona za kraj radnog vremena. Tada se “valjalo opustiti” u društvu “prijatelja”  u obližnjoj kafani  – nalazila se preko puta naše zgrade. Videla sam je sa prozora svoje sobe.

Kako se bližilo veče, moj pogled je sve češće bio uperen ka TOM mestu, iščekujući u strahu pojavljivanje kariranog šešira na izlazu pomenutog lokala. Vraćao se kući nesigurnim korakom pijanca, zanoseći čas u jednu, čas u drugu stranu. Šake su mi već  uveliko bile ledene, a hladan znoj pojačavao je drhtanje  tela.

“Mama, evo ga...”

Pogledala sam majku i ponovo se susrela sa njenim strahom u očima. Modrice od prošle nedelje još uvek su se nazirale.

“Mama, moramo nešto da uradimo, ne sme ponovo  da te udari!”

“Kako misliš – udari? Rekla sam ti da sam zapela za prag i pala... Trebalo je da me vidiš kako sam se pružila , kao petokraka” – pokušala je nespretno da zakamuflira laž humorom.

Znala sam da dobija šamare od njega, da je šutira i zavrće joj ruku. 
“Ručak nije podgrejan, mamu ti jebem lenju!”

Sledila je lupa tanjira ili posuđa, nalet tupih udaraca uz prigušene krike, plač, i na kraju tiho stenjanje…

Lupa vrata uz vibracije zidova prenela se vazduhom i u moju sobu. Ruke su mi i dalje bile hladne i mokre, a u stomaku sam osetila bol i sve jači osečaj mučnine. Ipak sam izašla iz sobe i polako ušla u kuhinju. Mama je skupljala krhotine razbijenog tanjira, brišući krv sa lica. Podigla je glavu i pogledala me uplašeno: ”Beži u svoju sobu, dete, vratiće se!”
Sada je već  bilo kasno – stajao je iza mene pretećeg pogleda . Smrdeo je odvratno, na alkohol pomešan sa kojekakvim izlučevinama.

“I ti si tu! Šta ćeš ovde, koji kurac, marš u svoju sobu... Marš!”         

Zamahnuo je rukom koja je našla cilj posred mog lica. Osetila sam toplinu tečnosti u unutrašnjosti nosa, koja se u momentu razlila po usnama i bradi, ostavljajući  crvene tragove po podu.

Pogledi su nam se za trenutak ukrstili i taj “krst” nosim ceo život sa sobom, kao teret koga se ne mogu osloboditi.  A trajao  je samo tren...

Okrenula sam glavu i pogled mi se prikovao za oklagiju koja se nalazila na stolu, sa ostacima testa koje je mama pripremila za krofne. Zgrabila sam je, i najjače sto sam mogla počela da udaram po smrdljivoj gomili mesa koja se nalazila ispred mene.  Unezveren pogled zaklonile su ruke, ali nedovoljno –  drveni predmet dokačio  je i deo njegove glave. U momentu, pijani  zlostavljač  našao se na podu... Nije mrdao. 

Ispustila sam oklagiju i stala kao ukopana. Nisam mogla da mrdnem sa mesta... Počela sam da se tresem i telo je počelo da trne...
Čula sam korake kako prolaze pored mene i mama se stvorila kod tela koje se nalazilo na zemlji.

“Rekla sam ti da ne izlaziš iz sobe!”, viknula je.

Ja sam i dalje bila prikovana za mesto, oklembešenih ruku, dok mi je razmazana krv iz nosa i dalje curila na džemper.

“Živ je... Pozvaću policiju i hitnu pomoć”, rekla je mama.

Ubrzo se sve stišalo. Modrice su nestale, krhotine polupanog suđa bačene...

A ja? Da li će modrice i krhotine u mojoj duši ikad biti ukonjene? Da li će nečiji osmeh ipak uspeti da pobedi  nepoverenje prema  ljudima i emocijama? Da li će nečiji dodir uspeti da sruši “tvrđavu” u kojoj sam našla svoj savršen svet, bezbedan od  svih mogućih “udaraca”  i suza?

(priča  napisana kao podrška  borbi protiv porodičnog zlostavljanja)

Tatjana Manojlović