Čekajući sudnji dan

Trebalo je da ljudsko zlo bljesne u svoj svojoj surovosti da bi imaoci tapije na božansku svemoć preispitali njegovu ulogu u našim zlehudim životima. A zlo se širi na sve strane i buja kao ambrozija. Jer zlo je  osnovna karakteristika ljudskog bića koju je potrebno na vreme kultivisati kako bi ljudi mogli da traju u suživotu. Ali, ako se to ne učini na vreme, onda ljudi postaju ovo što su danas. Nisu samo teroristi oličenje ovog psihičkog stanja, oni su njegovi najočigledniji i najrigidniji predstavnici. A zlo je prisutno u svemu i čuči čekajući priliku da plane  i razbukti se, kao napalm. Znajući za ovo znalci su svojevremeno uveli u igru bogove čija se funkcija sastojala u tome da  usmere i spreče čoveka da bude ono što zapravo jeste ili bar da po volji bogova bude kažnjen za nepoštovanje nametnutih mu normi ponašanja. Kada je rekonstrukcijom nebeske vlade odlučeno da bog ima biti samo jedan, što je odlika svake diktature, njemu je pripala obaveza da, u nemogućnosti da spreči zlikovce u vršenju zala, u daljem postupku odlučuje o njihovoj sudbini, uglavnom na onom svetu. To je razlog što se posle terorističkog akta na ruski avion u kojem je poginulo 224 putnika oglasio lično Vladimir Vladimirovič obećavši kako će učiniti sve da na poslednji put do presuditelja pošalje vinovnike gnusnog nedela. Jer, kako je naglasio putovođa u novo doba, na njemu je da ih pošalje, a na onom gore da razmotri stepen njihove gnusobe i odredi dalje postupanje i adekvatan tretman u Paklu. 

Međutim, pandemijom zloće u civilizaciji koja bi trebalo da bude nešto humanija, bar od srednjovekovnih dometa, čini se da je nekako i uloga Boga minimizirana. Kao da se shvatilo da jedan pravi Bog, koliko god bio zabavljen svojim reformama, ne bi mogao mirne duše da gleda ovo što se radi dole, a da bar nešto ne preduzme, kao što je činio u neka davna vremena, ako je verovati piscima religioznih spisa i svitaka. To da od suve molitve nema više nikakve vajde za ojađenog raba Božjeg, većina je davno shvatila. A o moralnim vrednostima samozvanih Božjih predstavnika na Zemlji dalo bi se štošta reći. Ukratko, ima i takvih kojima bi i progonstvo u Sibir bilo nagrada.

Imajući valjda sve to u vidu, a isprovociran prozivkama posle masakra u Parizu, i zahteva da se ovo i ostala slična zla od sada rešavaju po božanskim propisima, oglasio se i Dalaj Lama lično. „Sami ste stvorili problem, sami ga rešavajte“, rekao je on i time odaslao poruku kakva je do sada bila nezamisliva. Bog je očigledno popizdeo ili je jednostavno odlučio da digne ruke od svog zemaljskog čeda koje je pravio po obličju svome, a ono se izmetnulo u psihofizičku rugobu koja je i njemu samom postala pretnja. Uostalom, ne može se osporiti da je čovek, kao takav, solidno sklepan, čak bi se moglo reći do neke mere savršeno i smešten u prostor koji ni najdarovitiji opisivači Raja ne bi mogli stilski da dočaraju ili naslikaju. I šta je uradio taj nezahvalnik? Od svega toga napravio Pakao, kakav opet retko ko da bi mogao da baci na papir ili platno. Zlo. I logično je bilo očekivati da će, kako je rekao Dalaj, Bog u jednom trenutku preduzeti tu radikalnu meru, verovatno poslednju, zahtevajući od čoveka da sam popravlja sranja koja pravi jer je za to i te kako opremljen, a Lami bi trebalo verovati, jer on to zna.

No, ni Dalaj nije ostao usamljen u ovakvom pristupu datoj temi. Odmah za njim oglasio se i papa Franja koji je, konačno, prihvatio Darvinove pretpostavke o ljudskoj majmunskoj prošlosti i naglasio kako to što je čovek nastao od majmuna uopšte ne negira postojanje Boga, ali da on nije Hudini ili neki šarlatan, već ozbiljan kreator naše zbilje, što mu baš i ne služi na čast kako se iz priloženog da videti. Ali ako već stvari tako stoje, a u ovakvom smo sranju, situacija postaje zeznuta. Jer ako nema Boga da čoveka vrati na pravi put, onda je to prepušteno njemu samom, što znači da se neće desiti. Prema tome, najebali smo.

Ivan Rajović