Da li se razumemo?

Kad sam pisala o našim običajima, ako se sećate, pomenula sam tuženje. Tuženje podrazumeva tužbu koja se predaje sudu, sudski postupak, a tokom postupka još neke radnje, da bi se na kraju donela odluka od strane suda, koja mora biti obrazložena. Donosi se na osnovu bitnih činjenica. Ko nije zadovoljan sudskom odlukom, ima, normalno, pravo žalbe.

Prosečnom građaninu, bilo da je on stranka u postupku ili ne, uglavnom je jasno šta tu piše, iako mnogi akti državnih organa, kad je pravo u pitanju, sadrže stručne izraze. I ne samo u pravu, stručni izrazi postoje svuda, i svakodnevno se srećemo sa njima. Šta se desi kad nam značenje nekog od njih nije jasno?

Svakako, trebalo bi ga uprostiti, pojednostaviti, jer nije realno očekivati da svako od nas bude poznavalac svake materije. Postoje zagovornici teorije po kojoj upotreba isključivo stručnih izraza ili onoga što se naziva “jezik pravnika, političara i inteligencije“ treba da u ljudima izazove osećaj inferiornosti i napravi distancu između „običnog čoveka“ i „stručnjaka“. Takođe, smatraju da je preopširan, komplikovan, nerazumljiv, te bi, stoga, trebalo upotrebljavati izraze koji će biti jasni svakome.

Iz ovoga se može zaključiti da bi pojednostavljivanje i smanjenje upotrebe stručnih izraza u svakodnevnom životu imalo smisla, jer bi bilo prilagođeno svima, ali sa druge strane, mora se voditi računa da se ne ode u drugu krajnost, jer pukim pojednostavljivanjem, gubi se smisao onoga što se ima reći.

Nisam za to da se stvari dodatno komplikuju, a nisam ni za njihovo banalizovanje. Umesto toga, podizanje obrazovnog nivoa stanovništa bi bilo višestruko korisno. Ima prostora da se u nastavni plan i program uvrsti predmet koji bi se bavio opštom kulturom, u okviru koga bi se izučavale sve one stvari sa kojima se srećemo u svakodnevnom životu. Predstavljao bi integrisane programe pojedinih izbornih predmeta i osmišljen tako da pruži osnovne informacije o bitnim stvarima, kao što je, konkretno, pisanje tužbe, recimo, a ima tu još mnogo izraza koje čujemo, s kojima se srećemo, pa bi se kroz taj predmet stekla elementarna predstava o njihovom značenju.

Verovatno će mnogi odreagovati burno na samu pomisao da se u škole uvede još jedan predmet, jer bi to bilo preveliko opterećenje za decu. Poštujem to mišljenje, ali se ne slažem sa njim. Mnogo je veće opterećenje pojedinim predmetima, jer se uče stvari koje, gledano sa strane korisnosti, nemaju smisla, osim ako nisu u planu i programu srednjih stručnih škola. Da li bi opterećenje bilo imati elementarno znanje o kontracepciji? Da li je to korisnije ili podatak o tome koliko neka država ima stanovnika? Svakako je i ovo drugo važno, ali je  prvo važnije, tim pre što podaci ukazuju na veliko nepoznavanje ove problematike. Šta bi, jedan srednjoškolac, maturant, odgovorio na pitanje: Šta je to kamatna stopa? Ili, šta znači izraz državina? PDV? Koja su moja prava kao potrošača? Ravnopravnost? Šta je ček? Ko je Mihajlo Pupin? Aleksader Bel? Šta su „Znakovi pored puta“?

Neverovatno, ali je istina, što možete i sami proveriti, da smo po pitanju opšte kulture na nezavidno niskom nivou, pismenosti – takođe i zato treba raditi na tome da se to otkloni. Naravno, ukoliko se to vidi kao problem, tamo gde treba da se vidi.

Ono što su nazvali „jezikom pravnika, političara i inteligencije“ nije nešto što se ne može savladati. Ako ne potpuno, ono, bar u nekoj većoj meri je, odgovorno tvrdim, moguće! Ovom odrednicom grubo je postavljena podela na osnovu nepostojećih kriterijuma i određeni ljudi svrstani u inteligenciju, samo zato što se bave određenim zanimanjem i u tom smislu, smatraju se stručnim, a njihov jezik, nerazumljivim. Dakle, pobrojane kategorije i ostatak sveta, sa druge strane. Umesto takve vrste etiketiranja, bolje bi bilo da pokušamo da razumemo jedni druge.

Stručni izrazi moraju postojati, niko ne mora i ne može da zna sve, ali je obrazovanje i učenje put ka savlađivanju mnogih prepreka, a princip korisnosti i upotrebljivosti naučenog, ono čemu treba stremiti, pa u tom slučaju, taj isti, tzv. „jezik pravnika, političara i inteligencije“, ne bi bio toliko komplikovan, a pojedinac bi bio u stanju da mnoge probleme sam reši, samim tim što razume određene činjenice i pojmove, pa u skladu sa tim, bira način i put za rešavanje određenih pitanja.