Da nam deca bar na nešto liče
U nekom relativno idealnom društvu trebalo bi zabraniti jedinkama sa sumnjivim fizičkim i umnim karakteristikama da se genetski reprodukuju, ili ih bar upozoriti na to da ono što donose na svet ne podleže odgovarajućim standardima. To su radili Spartanci i neke druge civilizacije izbegavajući omasovljenje degenerika u svojoj zajednici. U bolesnim društvima kao što je ovo naše, sasvim je razumljivo da i broj novorođenih sa mentalnim oštećenjima bude adekvatan broju postojećih parova, čak i kada je samo jedinka u pitanju. Uzmemo li u obziruslove „života“ ovde tokom proteklih decenija,uz sve biološke i hemijske faktore, i tome dodamo još malo osiromašenog uranijuma posle bombardovanja, doći ćemo do zaključka da bi pojava zdravog potomka u Srbiji trebalo da bude pravo čudo. Zapravo, sve što nastaje, u skladu sa prirodnim zakonitostima, ima tendenciju da se prilagodi, odgovori spoljašnjim nadražajima i opstane u postojećim uslovima kako bi produžilo vrstu. U skladu satim, moglo bi se reći da ovde nastaje specifična vrsta srbočoveka ili srboljudi koji su izgubili svoje nebeske letačke atribute i sasvim se prizemljili, podsećajući na kokoši koje su nekad, verovatno, bile ptice.
A ako se nekome dozvoli da se, i pored svih upozorenja koje ta opasnost nosi, upusti u avanturu pravljenja svog novim karakteristikama i mehanizmima preživljavanja oplemenjenog duplikata, onda bi ga trebalo pustiti da svog potomka vaspitava po svojim merilima i shvatanju suštine vaspitnog procesa u čemu je, čini mi se, povremeni ručni tretman nezaobilazan deo metode. Naravno, ima ludaka i drugih psiho i ostalih pata koji preteruju, pa čak i fizički uništavaju svoje potomke. Ali, to spada u oblast čiste patologije. Što se relativno normalnih ljudi tiče, za koje se pouzdano zna da imaju u sebi roditeljske ljubavi, ne vidim zašto bi pravni sistem bilo koje države, a naročito ove, bolje brinuo o njihovoj deci nego oni sami, čak i kad ih, mislim decu, povremeno opauče, sa razlogom ili bez njega.
Najpodmuklije u svemu je to što se na planeti koja je, očigledno postala opasno mesto za život, na kojoj pojedine vlade ili druge javne i tajne grupacije aktivno rade na uništenju čitavih naroda ili dobrog dela čovečanstva, navodno brine o tome hoće li neko svoje dete izlupati po guzi i time ugroziti njegova dečja prava. Kao što se brine o zaštiti pušača od duvanskog dima u svetu gde je sve od ideje, preko govora, pisanja, politike, pa do vizuelnih i materijalnih proizvoda otrov i samo otrov. Ne vređa li inteligenciju svakog iole još zdravog građanina da se u zemlji gde se suhomesnati proizvodi i drugi vidovi prehrambenih artikala za sirotinju prave bez imalo mesa, ili od trupala crkotina oplemenjenih hemijom, gde je čak i mleko otrovima začinjeno, brine o posledicama pušenja? I ko je taj ko još uopšte ima osećaj da neko brine o njemu i njegovom zdravlju? Ko je taj, osim zaluđenih vojnika partije, ko gaji iluziju da mu ova vlada misli dobro? A one koji još žive u nadi da je moguće promeniti svet na bolje trebalo bi pustiti da u tom pravcu vaspitavaju decu metodama koje im stoje na raspolaganju i po sopstvenom shvatanju vaspitanosti budućeg člana ljudske zajednice. No, sve ide ka tome da postoji tendencija vaspitavanja dece iz pojedinih centara moći, pod paravanom stručne brige za njihov odgoj, a to znači stvaranje poslušnika kojima je država bolji roditelj od njihovih bioloških tvoraca. E, to ne biva.
U zemlji gde se takva polemika vodi dok sve ono što bi trebalo da predstavlja najbolje što ta zemlja ima besciljno baza ulicama u potrazi za poslom i smislom života, takve aktivnosti deluju najblaže rečeno sumnjivo. Uostalom, pokušajte da zatražite od te i takve države da vam detetu kupi patike, sladoled, udžbenik ili kondom. Oglušiće se. Ali, kad dođe čas da se gine, eto je pred vašim vratima i vašim potomkom. Valjda zbog toga i tolika frka oko „vaspitanja“ dece. Trebalo bi odgojiti dovoljan broj poslušnika i vlasnika „topovskog mesa“ kojiće sutra svojim grudima i guzicama, u zavisnosti od stepena usađenog im herojstva, zaštititi parazite stacionirajući se na braniku otadžbine, šta god se pod tim podrazumevalo. I na kraju, ne bi trebalo žaliti truda ni izbegavati bilo kakve metode, makar to bile i batine, u cilju sprečavanja dece da budu nalik vama. Možda je to i najbolji putokaz ka nekom vremenu u kojem će se za batinom izgubiti svaka potreba. Kako za sada stvari stoje, na žalost, bez batine ne ide, na svim nivoima, od kolevke pa do groba, ako vam je stalo da vaše dete na nešto liči.
Ivan Rajović