Dosta!

Dok premoreni, na kraju radnog dana čekate na kasi u "Maksiju" i dok vam gomila duva u vrat, ne istresajte se na kasirku koja sama radi posao za troje. "Pun Biro onih koje hoće da rade" liči na efikasan sapun za savest, samo, od njega još više zaudarate.
Srbija je zemlja u kojoj ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Tamo gde vam ne daju fiskalni isečak postoji šansa da ranici primaju plate od kojih mogu da prežive. Tamo gde štuju Dinkićevo čedo i druge uzuse pravne države, budite sigurni da to ide preko leđa radnika.

Za Slobinog vakta prećutno je bilo dozvoljeno cvetanje sive ekonomije; to je vlast oslobađalo narastajućeg socijalnog pritiska. Onoga momenta kada se na velika vrata ušlo u legalne tokove, morale su se odigrati dve stvari: oni koji su se obnoć obogatili stavili su kravate i postali ugledni biznismeni (uz odgovarajuću protivuslugu vlastima); oni koji su u sredini trude se da sačuvaju svoje prihode i izbegnu pauperizaciju; a to, na kraju, mora da ide preko nečijih leđa.
Današnja Srbija upadljivo podseća na Srbiju devedesetih, s tom razikom da se čitavom površinom, poput ulja na vodi, razlilo beznađe i apatija koju, izgleda, ništa ne može da ustalasa. Život nikad teži, ljudi nikad krotkiji. A kada je dosta?
Tranzicija, evropeizacija, privatna svojina nad nekad društvenom imovinom koja je trebalo da nas proizvede u vlasnike i akcionare umesto samoupravljača, kao i ljudi koji je trebalo sve ove transformacije da sprovedu, gorko su izneverili naša očekivanja. Paradoksalno, bes prema njima je atrofirao, pretvorio se u bezvolju, ili se pak, zaogrnut u sitnodušnu zlobu, okrenuo prema kasirkama, trafikantkinjama, pumpadžijama - metama koje su nedužne. Dostižne. Podložne.

Statistike kažu da je prosečna plata na, recimo,Novom Beogradu negde oko 67 hiljada dinara. Uzmimo u obzir da se na teritoriji ove opštine u prodavnici rinfuze radi za 21 hiljadu, u trafici od 15 pa do 20 hiljada (ako uspeju da svakom drugom kupcu uvale određenu marku baterija ili žvaka), u onom lancu pekara čiji logo liči na nadgrobni spomenik, za oko 22 hiljade; na benzinskim pumpama uz dvanaestočasovno radno vreme oko 25 hiljada; u magacinima nešto manje, takođe za dvanaest sati dnevno. To, dakle, znači, da na Novom Beogradu ima mnogo javnih službenika na stranačkom hlebu,  mnogo korporativnih zgrada i preduzeća stečenih na najnepošteniji mogući način u kojima danas rade sada već odrasla deca profitera, deca bez krvi i mrlja na rukama, i oni koji su "se snašli" golom ambicijom i kvalitetima, raznim kvalitetima. Novac je opran, bankovni računi su popunjeni, čukununučad su obezbeđena; kriminal, nepotizam, licemerje, nemoral i beskičmenjaštvo normalizovani su i legalizovani.

Dok ih gledam kako u baštama senovitih vračarskih kafića ispijaju svoj makijato i ceđenu, dok gledam kako besprekorno manikiranim rukama drže šaku deteta izvodeći ga iz francuske školice; opominjući  da treba paziti na unos šećera, raspitujući se za kolač bez glutena ali zato sa steviom; osećam zavist, razumljivo - homo sum!- ali osećam i bes znajući da neka druga deca neće otići na rekreativnu, ni na izlet, ni dobiti novu majicu, loptu, knjigu, ni kolač, makar i sa glutenom, ni meso za ručak.
Ubogi roditelji - tranzicioni gubitnici i jesu ucenjeni životima svoje dece: oni znaju da u zemlji od milion i kusur nezaposlenih treba da budu srećni dok imaju kakav god posao, koliko god ponižavajuć ili slabo plaćen bio: oni znaju da, ukoliko mnogo talasaju, njihova deca možda neće imati više ni krompir ili pirinač za ručak. Stoga su spremni da trpe ne samo ekonomsku zavisnost, nego i svakovrsana iživljanja poslodavaca. Poniženja, uvrede, brutalna demonstracija vlasti - deo su ovdašnjeg gazdačkog folklora. Takva radna etika nije, doduše, ekskluzivno vezana za naše tle, ali je kod nas groteskna i bez odgovarajuće oduške (recimo u vidu dobre zarade).

Kada su penzioneri  primorani da izlaze na ulice i traže oteta prava - to je tužno i sramno; to je uvreda za ljudsko dostojanstvo. Mladi, međutim, sanjaju svoje eskapističke snove i nemaju nameru da se bakću sa onim što smo mi i oni pre nas zagovnjali. Ako smo mi dozvolili da nekažnjeno prođu lopovluk, bezobrazluk, bezočno laktanje, ako smo korišću opravdali svaki zločin, ako smo vinovnike beatifikovali i sada im ljubimo skute, šta možemo da očekujemo od budućnosti? Nikuda se nećemo pomaći ako one koji su se na tuđoj muci, znoju i krvi uzdigli ne survamo nazad, i ne uskratimo im sve bespravno stečeno blago i počasti.
Dokle ćemo ih puštati da nam sisaju krv?
Kada je dosta?

Iva Radović