Igra kruga

U igri kao i u životu, kao i u politici, kao i u kosmosu vladaju ako ne ista, a ono slična pravila. I kako god okreneš, igranje se uvek svodi na isto i uvek je neko junak, neko je frajer, neko siledžija, neko tužibaba, neko pizdek, a neko dežurni krivac. Ima tu još podela, ali ovo su one, sa malim izmenama i varijacijama koje mi uvek prve padnu na pamet: verovatno zato što su mi aposteriorno prisutne u glavi pri pomisli na detinjstvo. Slično je kod dečaka i kod devojčica, s tim što pravila ponašanja koja posisamo sa majčinim mlekom nalažu da se devojčice ne tuku i ne psuju, što je kod dečaka dozvoljeno, te su i bihejviorne ekspresije daleko eksplicitnije i manje perfidne, jer oni ne moraju gotovo nečujno da cede kroz zube neku bljuvotinu upućenu suparničkoj strani, ne moraju da obuzdavaju bes i da se prave mirnima, srčući kafu od blata iz plastičnog sudića. Možda su mi igre sa dečacima zato uvek više prijale jer su bile rasterećenije, divlje i slobodne, i možda se zato sa zadovoljstvom i jasno sećam tih trenutaka kada sam, bez bojazni da me proglase muškaračom, mogla da jurcam sa dečacima jer, na sreću, nijedna od tih devojčica nije smela napolje, zato što je suviše hladno, a duge kose do pola leđa moraju dobro da se osuše pre nego što padne noć.

Naravno, bilo je tu i obrnutih sučajeva, mislim među dečacima, onih kojima je bilo teško da isprate veštinu slobode, da se dokažu u toj divljačkoj hijerarhiji, pa su radije posezali za lastišom i blatnjavim sudićima. Kad se osvrnem na neke od nas, kakvi smo bili i koje su nam bile sklonosti, afiniteti, gotovo je neverovatno  kako se deca već od tog doba opredele šta će biti kad porastu – naravno u skladu sa vremenom i društvenim okolnostima. Bio je jedan Vule, i neki Aca Krimifaca, pa onda neki Šiba Tošiba, Cupko Pica, Demba Baksuz i Cmizdraupišzloća. Drugari iz kraja. Tada nisu bile popularne video igre, a crtani si mogao da gledaš samo 5 minuta dnevno, tako da je sva mašta i kreativnost dobijala krila i nezadrživo izletala napolje poput šarene eksplozije ideja i neverovatnih avantura i poduhvata. Igrali smo se indijanaca i kauboja, što je bila moja omiljena zabava, toliko ozbiljno shvaćena da sam sem autentičnog načina razmišljanja imala jasno definisan stajling, direktno nabavljen iz otete zemlje čiji su novi stanovnici, prodajući suvenire istrebljenog naroda, profitirali na nedavno sprovedenom genocidu. Zahvaljujući tome, moja autentičnost je bila neprikosnovena, te su me svi u kraju znali kao Anku Indijanku. Vule i ja smo uvek bili na strani pravde, te nas je privlačila istrebljena strana, dok su drugi želeli po svaku cenu da se uklope u trend pobednika, bez obzira na način pobede, pa su bili na suparničkoj, kaubojskoj strani. Sad, naša igra se utoliko razlikovala od istorije jer je Vule, iako miran i povučen, bio najveštiji i najsnažniji, pa mu nijedan kauboj nije mogao ništa, a ja sam tako gađala lukom i strelom da su kauboji padali k’o kruške i bežali da se žale mami, dok su im čvoruge bridele, a tur se dimio. Tako su se svakodnevno kroz komšijske prozore pomaljali preteći kažiprsti majki, praćeni nekim strašnijim i manje strašnim pretnjama, ali sve u svemu smešnim, jer se sve svodilo na to da ja jesam divljakuša, ali sam povrh svega devojčica i to je u onom, još uvek izrazito patrijarhalnom sistemu, bio razlog zašto su pretnje brzo prestajale, a incidenti se zaboravljali, jer, Bože moj, bilo je sramota da devojčica ispraši dečaka.

A onda su došla neka malo drugačija vremena koja su lepo opevana u tadašnjem najnovijem hitu Wind of change, kada su istina i hrabrost postale deplasirane kategorije i kada su nastupili frajeri, siledžije i njihove ulizice, a mi božji pravednici ostajali smo zatečeni najnovijim spletkama koje su mogli smisliti samo dovoljno zluradi mozgovi, koji nisu mogli ni umeli da svoju inteligenciju iskoriste za nešto drugo sem za godinama akumulirano zlo proisteklo iz prirode iskompleksiranog bića, oštećenog i hendikepiranog u pogledu vrline, lepote i ljubavi. I tako se kao i uvek, ali nažalost u negativnom kontekstu, ispunila ona narodna: Ko bi doli sad je gori, i postade vreme Aca Krimifaca, Šiba Tošiba, Cupko Pica, Demba  Baksuza i Cmizdraupišzloća, onih koji su svoja imena u neka lepa i iskrena vremena zaslužili zahvaljujući svojim pravim osobinama i karakterima. O njima ću u narednoj priči iliti: tu bi kontinijud, a vi ako uprkos svemu prepoznate nešto od navedenog i u sadašnjem dobu, (ja iskreno paralele povlačim svakodnevno) ne plašite se, sve je to krug; samo mi se čini da ovo poslednje doba ili, kako ga Inke nazvaše, kalijuga, traje nesrazmerno dugo, ili je kalijuga uvek, ko to zna!

Ana Radojčić