Igra malih i velikih zala pred očima budala

Priča o Isusu je zanimljiva, utoliko što je tog osvedočenog borca za ono što bi trebalo da bude suština civilizovanog ljudskog bića većina posmatrača ovog istorijskog rialitija žestoko ispljuvala i to u trenutku kada bi sve što poseduje mrvicu razuma i ljudskosti trebalo da pokaže bar minimalnu dozu samilosti prema nekome ko ide da umre između ostalog i zbog toga što je nastojao da zlo iskoreni iz sebe i   drugih.

Ali, ljudi nikada ništa nisu radili razumno. Razum ne postoji kao katergorija mase, već samo kao stanje duha onih koji su uspeli da se izdignu iznad sveopšte sebične svesti koja podrazumeva sve kako bi se ugodilo zahtevima sopstvenog primitivizma. Ljudi kao takvi, osim pojedinaca koji su, sticajem okolnosti, uspeli da "podlegnu" sopstvenim vrednostima u kojima su prepoznali svoj interes, nisu vredni ničega. U najboljoj varijanti bi ih trebalo izbegavati, pogotovu ako ih ima više udruženih oko iste ideje. No, to se već politikom zove i tu se krije zlo, a ono je suštinska karakteristika ljudskog bića. Ono (zlo) je, zapravo, čovek. Ili, jednostavnije rečeno, ljudska vrsta i postoji zbog toga da bi zlo kao latentnu kosmičku energiju manifestovala kroz živog stvora.

Sve priče o dobru, o humanosti, o milosrđu smešne su i nemaju nikakvo utemeljenje ni u čemu, osim u marketingu ovozemaljskih tvoraca pravila i utemeljivača zla. Šta je jedna šačica svetaca u poređenju sa svom onom masom zlikovaca koja je protutnjala i tutnji planetom svih ovih nekoliko hiljada osvetljenih godina?

Nije slučajnio u Bibliji  zapisno da bi nesrećni ljudski stvor trebalo da se sve vreme tokom svog jebenog boravka na ovoj planeti kaje, kaje i samo kaje.  

Za razliku od drugih živih bića koja imaju svoju predvidljivu psihologiju koja se ni milionima godina ne menja, ljudski stvor nema šta naročito da ponudi, osim zla u sebi. I koliko ljudi-toliko različitih, pritajenih manifestacija zla koje traži da se nametne. Jer,  nikada nigde u istoriji ljudskog roda, od kada posedujemo saznanja o tome, nije gospodarilo dobro, čak ni u crkvama.

Zapravo, u prirodi kakva jeste, ne postoji dobro kao kategorija. Biti dobar znači biti nemoćan da budeš zao, a to te već u startu eliminiše kao autentičnog sudionika zverskog opstanka, ili te, u boljoj varijanti, baca na marginu sveopštih dešavanja, kao zamorče, kao protivtežu na osnovu koje će drugi meriti svoj uspeh, svoju količinu ostvarenog zla, a samim tim i svoje ljudskosti. Kakvog li paradoksa!

Svaka jedinka je sublimirana kolektivna svest vrste. I svako teži ka tome da bude najelitniji primerak koji će u sebi nositi sve najbitnije karakteristike svoga roda. Kome god to pođe za rukom, on je samo ostvario ono što je, valjda, i cilj zbog kojeg jesmo ovde. Sve ostalo su samo pojedinačne sudbine koje se nikoga ne tiču, osim onih koji postaju žrtve ili kolateralna šteta.

Zlo inspiriše na nove poduhvate, a dobro produkuje degenerike.  Sve mora da se dešava po zakonitostima koje su date davno ustanovljenim vrhovnim načelom. Sve mora da bude onako kako jeste. I samo je čovek taj koji se, opterećen "razumom" drznuo da promeni pravila, da bude i ovo i ono, da bude ono što nije, da u svojoj nemoći, potiskujući svoju pravu zlu prirodu, postaje još veće zlo. Problem ljudske vrste nije u onima koji su zli, već u onima koji potiskuju svoju pravu prirodu zbog fizičke ili umne nemoći.

Dajte mi jednog koji ne bi želeo da bude kralj, makar to bio i kralj prosjaka, drumskih razbojnika ili makroa. Dajte mi bar jednog koji ne bi hteo da bude predsednik Srbije, čak i ovakve kakva je. Nema takvih. A među slepcima, ćoravko je kralj, to je bar poznato.

Ljudskom rodu je odnekud sugerisano da potisne svoju pravu prirodu, da se podredi uspostavljenoj ideologiji zasnovanoj, uglavnom, na prevari, podvali, obmani, što će reći na zlu. Takva moć, sa takvim nosiocima postaje respektabilna kategorija koja slabijeg, a po pravilu umnijeg i čestitijeg, dovodi u poziciju prognanika, a one prilagodljivije u poziciju vazala, poslušnika, dupelizaca ili podguznih muva, odnosno učesnika u vlasti.  

Srbija je po ko zna koji put prinuđena da bira između više zala kako bi trasirala put u bolje sutra iz kataklizme u kojoj se baš zlom domicilnih i belosvetskih zlikova našla.

I umesto da se  okrene dobru u obezdušenom i dehumanizovanom svetu, zlo je ovde postalo orijentir, emotivni etalon u skladu sa kojim se meri stepen uspešnosti, ali i ljudskosti. Pa ti sad biraj, bato moj, ili ćuti i  plivaj, u govnima, dakako.

Ivan Rajović