Ipak nas prskaju

Dugo nisam hteo da priznam, ni sebi ni drugima, da postoje teorije zavere po kojima neke grupe otuđenih, a opet organizovanih ludaka,  zdušno rade na ovladavanju svetom i njegovim umnim i inim resursima. Tajio sam to saznanje do kojeg sam stigao prostim posmatranjem okruženja i znalačkim analiziranjem i sintetisanjem činjenica. Čak ni ja sam nisam hteo da poverujem u to. Ne zato što mislim da su ljudi cvećke, osim retkih degenerika koji bi trebalo da posluže praktičnom sagledavanju razlike između veličine tvorčeve zamisli i njene suprotnosti. O, ne! Iz iskustva sam znao da su cvećke isuviše retke, a smrad koji bi trebalo da karakteriše svet prikriva se maskama iza kojih čami, baš kao Baš Čelik, dok jednoga dana ne popucaju svi obruči obmane, i ne zapljusne nas originalni iskonski bazd nas samih.

Ustvari, kad se malo bolje pogleda, lako se da zaključiti da je osnovna delatnost  ljudskog roda, u ovoj najnovijoj i verovatno poslednjoj etapi svog bitisanja, pre nego što sve preuzmu mašine, zapravo klanje. Od slaganja Biblije pa do modernih rijaliti apostola i prosvetitelja, fizička eliminacija, ili bar mentalna deformacija, bila je suština uspona čoveka. U tu svrhu korišćeno je sve, od religije do zaprašivanja, preko raspeća, giljotine, isterivanja đavola, uterivanja adekvatnih uverenja na najrazličitije načine, i svega onoga što bi ljude moglo da učini prikladnim za manipulaciju. U toj mukotrpnoj alpinističkoj disciplini, nesrećni čovek je negde usput zaturio samoga sebe, čak i predstavu o sebi, a sve nastojeći da sačuva živu glavu. Dobro, glavu je sačuvao, ali ono u njoj i ne baš, a o srcu, duši, kičmi i da ne govorimo. To je pošlo za rukom samo nekolicini neprilagođenih modernim svetskim trendovima masovnog zatupljivanja i skretanja ljudi sa pravih tokova njihove biološke i svake druge funkcije, zbog čega i jesu ovde. A suština svih tih teorija zavera, koliko god one različite, inspirativne, pa čak i maštovite bile, ponekad čak i na najsavršenijim naučnim metodologijama bazirane, svodi se na to da jedan manji sloj pribavi sebi božanske atribute, izdižući se visoko iznad beslovesne mase sličnih i zadovoljnih samom činjenicom da žive, a ne pasu.

I mada se to ogoljeno, brutalno i originalno klanje još samo tu i tamo zadržalo u svom izvornom obliku ekspanzijom savremenijih sredstava i metoda, suština je ostala ista, ali su efekti mnogo delotvorniji, a tretirana populacija nemerljivo masovnija. Verovatno da nismo ni svesni, mislim na one koji su još uvek delimično uspeli da sačuvaju tragove prvobitne ljudske svesti, na koje se sve načine ovladava ljudskim razumom, odnosno nerazumom. Hrana, piće, sredstva za higijenu, lekovi, lektire, školsko gradivo, vakcine, čipovi, a tek mediji…Čitava industrija moždane smrti, ne bi li se i poslednja trunka razuma umrtvila u lobanji nečega što je još uvek evidentirano kao homosapiens. I, uspelo se u tome. Kako drugačije objasniti takozvani moderni svet u kojem šačica zaverenika sve drži u svojim rukama, dok se gro populacije samozadovoljava tricama i kučinama, a neki čak ni tim. Naravno, to se ne da shvatiti na drugi način nego dejstvom odgovarajućih sredstava za promenu svesti, koja od ljudi prave flegmatičnu živuću masu željnu torture od strane najgorih primeraka svoje vrste. Masu lišenu biološkog nagona za preživljavanjem, lišenu potrebe za buntom, lišene samopoštovanja, samopouzdanja i svega ostalog što nije mirenje sa postojećim stanjem. E, to je ono što se najbolje da sagledati danas i ovde. U redu je, kažu iscrpljen narod, izneveren, bezbroj puta namagarčen, osiromašenim uranijumom obogaćen, izmanipulisan, satanizovan, medijski iskarikiran i prosto rečeno sjeban.

Ali, zar baš to nije i te kakav povod za otrežnjenje, za gledanje istini u oči, za  još jednu bitku, makar bila i poslednja, bitku kojom bi se najboljima omogućilo da pokušaju bilo šta, ne bismo li izašli iz ovog beznađa u koje su nas džukele uvalile? Jer, svaki dan je zapravo samo još jedan mali sumrak na putu ka večitom mraku čitavog jednog naroda nesposobnog da se trgne, da podigne glavu i shvati svu vrednost života, svog i onih koji bi trebalo da dođu posle nas. Nažalost, svi su izgledi da se to uskoro neće dogoditi. Suviše je kasno da um preduzme bilo šta protiv omasovljenog bezumlja koje, kakvog li paradoksa, i samo protiv sebe radi. I budući da, rekoh već, nema biološkog nagona za preživljavanjem većine, lako se da zaključiti da je ovo neprirodno stanje izazvano nečim, najverovatnije prskanjem, jer takva koncentracija tuposti za tako kratko vreme i na tako malom prostoru ne može se postići na drugi način. Nemam bolje objašnjenje. A na prskanje se samo prskanjem može odgovoriti. Dakle, prsnite već jednom, bre!

Ivan Rajović