Izvini, izvoli, hvala i molim

Svima nam je dobro poznata ona stara izreka: „Lepa reč i gvozdena vrata otvara“. Ja mislim da otvara i najgvozdenija, ali ne jedna reč, nego njih četiri. Te četiri čarobne i, nažalost, uveliko zaboravljene reči su: izvini, izvoli, hvala i molim. Kada bi se samo malo češće upotrebljavale, ove četiri reči bi potpuno promenile čovečanstvo. Za tristo šezdeset stepeni, momentalno. Ali, haj''te ih vi ugurajte pojedincima u usta! Težak pos'o!

Kada se nekome kaže „Izvini“, to znači da je čovek mnogo razmišljao o svojim postupcima i, kao rezultat umnog rada, dobio ono divno, predivno, najdivnije osećanje, a ono se zove pokajanje. Dakle, razmatrajući svoj odnos prema određenom pojedincu, ili, pak, pojedinki, te uviđajući greške u svom ponašanju koje su izazvale neke teške posledice, u čoveku se budi ovo najlepše iskonsko osećanje, osećanje ljudskosti, osećanje pokajanja. Tada neretko i suza zna da potekne. Ma šta suza! Suze znaju da lipte! Jer je čovek pronikao u dubinu svoje duše i u njoj pronašao jedno krasno malo svetlo, koje nežno treperi svaki put kada se kaje zbog nečega. I još da preko svojih usana prevali ono konačno srčano „Izvini“, upućeno na adresu prave osobe, pa da vidite obostrane divote i miline!

U svetu u kojem se pretežno, ponovo nažalost, krećemo kroz ulice u kojima nas na svakom ćošku čeka neki interes, neko okorišćavanje, teško je nekome nešto ponuditi od srca, i pritom još od srca reći mu „Izvoli“. Izvoli, divni (ili manje divni) čoveče, nudim ti nešto, što možda i ne mora biti toliko naizgled vredno, ali ti to nudim iz svojih polupraznih dlanova i srca punog ljubavi i topline! Dođi, uzmi, izvoli... Meni to trenutno nije potrebno. Ma, možda mi je i potrebno, ali tebi je zasigurno potrebnije. Možda i nije, ali pogledaj, dajem ti ovo od srca! Dajem ti jer želim da dam, da se osetim čovekom, a da se onda i ti, posredno, osetiš, takođe, čovekom. Bože, kako malo truda za veliki korak čovečanstva!

Zahvaliti se nekome za nešto što vam da ili posudi, za neku lepu reč, kompliment i sl., toliko oplemenjava i vas i tu drugu osobu istovremeno, da bi reč „Hvala“ trebala biti prva reč koju deca sriču uz bukvare. O, kako je to samo jedna prečarobna, premagična i božanstvena reč! Pa dabome da je božanstvena, kada prvenstveno i proističe iz čovekove potrebe da zahvali Bogu za sve. Za sve ono što ima i za sve ono što nema. Jer, sve je od Boga. I tako treba sve prihvatati. I zahvaljivati mu se neprestano. Premilostiv je On, da bi mu se moglo i trebalo drugačije „prilaziti“. Nikako drugačije. Posredno, kada čovek razvije svoju vrlinu konstantnog zahvaljivanja Gospodu na svemu, njemu to toliko postane uobičajeno, da ima stalnu potrebu da se zahvaljuje svima za sve i zbog svega. Pa i za niski udarac, zahvalite se. Bol će proći, a važa zahvalnost će ostati iznad svega.

Obično kada nekome uputimo reč zahvale, on nam odgovori rečju „Molim“. To je u smislu „Nema na čemu“. Ali, reč „Molim“ ima i svoju konotaciju, pored ovog denotativnog značenja, a to je izražavanje molbe, moljenja, molitve... Zamoliti nekoga za nešto isto je tako divna osobina, bolje reći osećanje. Jer, kada nekoga nešto zamolimo, mi automatski ponižavamo sebe sebi u očima, a tom drugom čoveku malo uzdižemo vrednost. I eto, pobedili smo sujetu, zar ne? A ima li išta gore od sujete? Nema. Potom, ukoliko iskreno i zaista zamolimo nekoga za nešto, on će nam učiniti uslugu, ako je to u bilo kakvoj njegovoj mogućnosti i moći. Osećaj da ste nekome pomogli, osećaj je blaženstva. Zato, kada nekome nešto dajemo, kažemo „Izvoli“, kada on kaže „Hvala“, mi kažemo „Molim“ i čarobni krug je skoro zatvoren. Još samo nedostaje „Izvini što nisam mogao pre...“ i čarodni krug je spreman. Spreman da u svoj verbalni prostor primi još jedinu lepotu koja ovde nedostaje, a to je ne samo jedina, nego vrhunska, apsolutna lepota svega i u svemu – Bog. A Bog je uvek tamo gde je lepo ponašanje i lepa reč, jer „U početku bijaše Riječ...“, zar ne?

Slađana Golijanin