Kad ti telo ište belo

Eto, umesto da me jednostavno boli...ćoše, narodski rečeno, ja već danima ne spavam, mučim muku, razbijam glavu. A, oko koga? Oko Đoše! Da čovek ne poveruje. Što je još gore, nemam pojma ko je, ili šta je, Đoša. Otkad znam za sebe, a nisam vam ja nešto naročito ni pametan, ni moralan (čak i kad moram), a ni bilo šta drugo što se smatra zlatnom sredinom, iz petnih žila sam se trudio da ne dozvolim ulazak u svoj jebeni svet ama baš nikome, ili ničemu, iz takozvane estradne trovačnice što nam se dotura u nesagledivim količinama preko malog ekrana. Ili obrnuto, nisam  hteo da svojom ništavnom ovozemaljskom kreaturom ni za muvlji iskenjak natrunim iluziju tih animatora našeg Hada do kojeg se, normalno, stiže preko Stiksa i poznatog nam već splavara Flegija, potonjeg basiste, koji ružičaste duše intelektualno upokojenih prevozi na zadatu destinaciju. Da skratim, kao Tesla mikroba, bolesno sam se plašio svakog kontakta sa tim podzemnim svetom i njegovim akrepima.

No, tu i tamo, uleti mi u vidno koso(vo) polje, poneki post u kojem zabrinuti fejs-sapatnik rida nad sudbinom Đoše. Prvo pomislih da se radi o noši, znajući situaciju na našoj političkoj sceni, ali shvatih, (nisam ni ja baš toliki debil, mada sam se samo dva puta u životu provozao pored Dedinja), da je u pitanju Đoša, glavom i trbom. Pogledah sa respektom to lice, a i kompletni vizuelni identitet, odnosno pojavu i moram da priznam da me prođe neka jeza, a i kompleks niže vredosti poče da me podjebava. Đoša, ej, čoveče, Đoša, bre! Da se smrzneš. Bez obzira na fizički izgled što je stvar subjektivnog doživljaja, ali sama činjenica da neko, ili nešto, jednostavo egzistira pod oznakom „Đoša“, e, to me je oduvek fasciniralo. Odmalena, ako sam ikada i bio mali u odnosu na kojekave  smrdibube, divio sam se, a i zavideo ljudima, kojima je čak i pošta mogla da stiže, ako se samo na kovertu napiše: Tito,  Kastro, Gandi, Če, Brando, Pele…. Međutim, čitava pojava je kulminirala i dobila gotovo čudesne razmere jasnim profilisanjem tog, uslovno rečeno, našeg estradnog polusveta. Pazite samo: Keba, Era, Drljača, Džej, Ceca, Cakana, Karleuša, Ajfonka...(mislio sam da ih znam više) i, na kraju, Đoša! Nije mala stvar, ko god mislio da se zajebavam. Dakle, odakle god da odapnete razglednicu, a ne SMS, i na njoj samo napišete „Đoša“ ona stiže pomenutom, makar i u ćuzu.

E, sad, kad jednog takvog selebritija okače na naslovnicu tabloida onda mora svako u ovoj zemlji da se zamisli nad sopstvenom sudbinom. Jer, ako je uhapsilo (a to se tako kaže kad organi države rade svoj posao) jednog Đošu, šta tek nama - pičkinim dimovima - može da se desi u fantomskoj tvorevini? Ne ulazeći u to da li je dotični šmrkao koku, duvao pevca ili samo dilovao belo zbog čega je dopao prdekane, sama činjenica da jedno takvo ime, jedan takav multimedijalni megalit koji se odaziva na Đoša, mora dodatno da uvaljuje gandžu kako bi namakao kintu za pirošku i paštetu, deluje kao bomba u Savamali. E, to je ono što me je kudikamo više šokiralo nego vest da jedemo govna dok se zdrava hrana izvozi, ili da smo na trećem mestu po bedi u EU, odozdo, dapače.

Nikada nisam bio za to da se nekome dozvoli da drugima uvaljuje gudru, bez obzira u kakvoj bedi kašio svoju estradnu ili uličnu njušku. A što se tiče pasioniranih šmrkača koke, duvača pevca i svih drugih punoletnih konzumenata praškastih ili zeljastih materija za koje se osnovano pretpostavlja da su....itd. nikako mi nije jasno šta je tu sporno. Da, pod uslovom da konzument tako uduvan ne obavlja funkciju sa koje bi direktno ili indirektno mogao da ugrozi nečiji život, ili pravo na njegov deo, mislim života. Ovo se ne odnosi na političare od kojih bi se moglo očekivati da će uduvani bar nešto konkretno da naprave i za nas, za razliku od svega do sad.

A kad smo već tu, da kažem i ovo. Pažljivim dugogodišnjim sondiranjem javnog mnjenja i analiziranjem akcija i pojedinaca tokom takozvane borbe protiv pušenja, došao sam do nepobitnih dokaza da oni nas zapravo obmanjuju. Sudeći po tome kako nas hrane, štite od stresa, leče, plaćaju, tretiraju i sve ostalo, olako se da zaključiti koliko im je stalo do svih nas, osim ako nismo lepitelji plakata i ostali partijski vojnici. Dakle, bez preterivanja, nikoga za vas ne boli patka, čak bi se moglo reći da se oseća tendencija iz nekih krugova da nas bude što manje za šta se primenjuju različite metode takozvane eugenike. E, sad, kako se pokazalo da pušenje duvana čoveka čini imunim na mnoge druge gadosti od kojih bi ispustio dušu kao nazebli kanarinac, vodi se žestoka akcija da se konzumiranje ove blagotvorne biljke zabrani ili drastično smanji. Mada, iskreno rečeno, više štete proizvede jedna pogrešna reč iz usta političke skotine, nego tone kojekakvih narkotika i pljuga. A i zašto bi nekoga ko vam je oduzeo posao, isključio struju, ugasio volju za životom, detetu oduzeo budućnost...bilo bitno da li ćete da pušite, ako sve govori da ste ga već i onako popušili? E, mislite o tome, jer ima tu nečega, ima, Đoše mi moga!

Ivan Rajović