Kazamat

Ako je neko u ovom kazamatu poslednjim atomima srpskog inata gajio iluziju da će nam u neko dogledno vreme biti bolje, vreme je da shvati koliki je i-luzer bio.Čini se da ni iluzionisti koji nas vode, a koji to čine samo zarad samih sebe, ne shvataju da je iluzija kojom nas zasenjuju postala samo puko bulažnjenje i nastojanje očajnika da u očima drugih očajnika ostanu u sedlu. No, ne zaboravimo da je ovde i u ovakvim okolnostima, svaki dan sedenja u sedlu i te kako isplativ i daleko inspirativniji od sedenja na Tržištu rada.

Dakle, ono što je svakome, ko još uvek vlada minimumom zdravog razuma u ovom ludilu, jasno kada je Kosovo u pitanju, nije jasno ovima koji nas vode. Ili će biti da je njima mnogo jasnije, ali se drže Kosova kao davljenici slamke bez koje bi davno i nepovratno potonuli u kaljuzi srpskog političkog i sveopšteg bezumlja. I dok Srbija nepovratno tone, dok se svaka individua pretvara u samoživi eksperiment preživljavanja u kataklizmi, dok se hapsi sve što što je bilo u bilo kakvom značajnijem kontaktu sa parama, dok se razvrat širi na sve strane kao poplava, a oceubice, decoubice, bratoubice, samoubice i sveubice šetaju gradovima kao na karnevalima, svedržitelji života i smrti u ovom paklu i dalje kliču: "Ne damo Kosovo". Dok se mediji prodaju mediokritetima, dok se radnici sakate i izluđuju od gladi, dok ko god može beži što dalje odavde, dok vegetiramo u administrativnoj tvorevini u kojoj ama baš ništa nije ni blizu najosnovnijih ljudskih normi i očekivanja, oni i dalje manijakalno ponavljaju svoju mantru da Srbija nikada, nigde i  ni pod kojim uslovima neće priznati Kosovo. Neka je i tako, ali zar ne bi trebalo da međunarodnim odnosima bavi neko ko je, makar i minimalno uspostavio vladavinu demokratije u sopstvenoj državnoj tvorevini? Ovde imamo paradoks da svaka šuša  koja nije u stanju ni da invalidima obezbedi pelene samouvereno komunicira na svim mogućim nivoima svesti, besvesti, lateralnih i bilateralnih pregovaranja, krstareći svetskim i belosvetskim metropolama, paunasto nakostrešena i kočoperna kao nosilac same esencije sveljudske mudrosti, tolerancije i političkog umeća.

I dok se Srbija guši u sopstvenoj omči, dok je jasno da samo čudo može da nas vrati u normalne tokove života, vlastodršci koji nisu u stanju ni burekdžinicu u Tutinu da spasu bankrota, igraju se visoke politike pred očima svekolikog srpskog življa i svih koji sa njim žive, a koji svi skupa ne mogu da shvate o čemu se tu zapravo radi. Ludilo je do te mere uzdignuto na pijedestal moćnog sredstva za očuvanje vlasti da ni minimalno sačuvani razum nije u stanju da shvati njegove korene i manifestacije. Oni koji su u stanju to da shvate, prirodno ili učenjem obdareni intelekti, odavno su digli ruke od bavljenja svim kvazipatriotskim delatnostima. Zapravo, i razum, i intelekt, i humanizam i sve što bi se moglo okarakterisati kao pretnja ustanovljenom ludilu istisnuto je iz javnog života u Srbiji. U skladu sa narodnjačkim shvatanjem demokratije sve poluge vlasti i svih oblasti kakvog-takvog života preuzela je nepismena i krvožedna rulja predvođena svojim demokratski izabranim perjanicama. U zemlji gde je, po relevantnim pokazateljima, 90 posto stanovništva funkcionalno nepismeno, većina je preuzela vlast. I to je demokratija.               

A kako se, ipak, radi o biračkom telu valjda je logično da im pretendenti na presto za taj jebeni glas neće obećavati biblioteke i posete Baljšom teatru. Ali, zato je tu Kosovo, najskuplja srpska reč i najsigurnija predizborna uvaljotina. Uostalom, da budem iskren, šta prosečan Srbin, oboleo od depresije, vijetnamskog sindroma, okoštavanja i ko zna čega još, koji nema povezan radni staž, socijalno osiguranje niti platu i kome je dete otišlo u Ameriku ili Rusiju, šta on da radi  sa Kosovom ili bez njega?

I koliko god čitav svet bio nepravedan prema nama, a to je očigledno, nije li vreme da se zapitamo: šta je to što u nama nije dobro? A nije dobro to što se pred očima čitavog sveta odigrava spektakl u kojem se Srbija samoubija, u kojem samu sebe razjeda i glođe, od glave ka repu. Pogledajte se u ogledalu pa recite sebi da li vam je neko naneo više zla u životu od onog, ili onih, koje ste pre toga smatrali svojim braćom? Nije, naravno. Niko Srbinu ne može naneti više zla nego što to može Srbin, ili bar ono što se tako predstavlja.

Ivan Rajović