Kritika nečistog neuma
Problem svesrpske propasti, ako to još uvek neko smatra problemom i propašću, a ne usponom uma i slavljem duhovnosti i morala, jedan je od retkih primera u novijoj svetskoj istoriji na kojem može da se sagleda sav kretenizam ogoljene ljudske spodobe. Zapravo, takvo posrnuće i takav raspad svega ljudskog u onome što se čovekom zove i koliko do juče se smatralo da to jeste, vidljiv je na svakom koraku i na svemu čega se pogled dotakne, ali najbolje je sagledati ga u relativno malim sredinama, takozvanim palankama, u kojima međuljudski odnosi čine suštinu svih značajnijih dešavanja, pa samim tim i pokretač ili potpunu blokadu ljudske egzistencije. Zanimljivo je da ovakve situacije, mada je ova srpska ipak jedinstvena po svom patološkom ataku na bližnje, uglavnom dođu kao pokretač ili odskočna daska onima koje oni drugi, koji u sopstvenim očima važe za umniju kategoriju populacije, smatraju primitivcima i tupanima, dok je potpuna blokada, po pravilu, svojstvena i isključivo se odnosi na one, uslovno rečeno, obrazovanije koji se u datim okolnostima zateknu kao „neprilagođeni“.
Ovakva, epohalna posrnuća svih moralnih kategorija, najbolje je sagledavati kada se kome „posreći“ da sticajem okolnosti u nečistom gibanju neuma i najgorih emotivnih stanja mediokritetizovane okoline padne na dno svekolikog bitisanja i samim tim se uzdigne iznad sveopšte potrebe preživljavanja po svaku cenu, koja podrazumeva gubitak sopstvenog identiteta i svega ostalog što bi čoveka, po donedavno važećim kriterijumima, trebalo da čini onim što jeste. To je ono stanje kad čovek u sveopštoj kataklizmi raspada svih vrednosti ima zadovoljstvo da bude po strani, odbačen u sveopštoj pomami mediokriteta za bilo čim što život znači, ali život u bukvalnom smislu, bez svih onih moralnih primesa koje bi trebalo da ga očoveče i uzdignu iznad puke borbe za njega samog, mislim život. U takvim okolnostima gde je na jedinkama da same odaberu da li će biti ljudi ili zveri postaje očigledno da je daleko više onih koji odabiraju drugu varijantu, što bi se moglo tumačiti logičnom pobudom već degenerisanog i ispošćenog genetskog materijala da se sačuva i produži. Ali, u toj zverskoj trci za opstankom sve zavisi od intenziteta animalnog zverstva u trkaču, tako da sve što duže trka traje i ozvereni dvonošci postaju sve zverskiji pretendenti na osvajanje cilja u trci sa preponama i ostalim zaprekama.
Sjajno je iskustvo gledati kako ti pred rođenim očima dolazi do potpunog raspada svega što si koliko do juče smatrao kakvom - takvom kompaktom celinom i prihvatljivom i podnošljivom neminovnošću, a onda se iz tog šljama uzdižu nove forme opstanka po svaku cenu, modifikovani smradovi koji teže ka trajanju u, reklo bi se, nemogućim uslovima, što im daje određenu, poštovanja vrednu, karakteristiku, pod uslovom da stvari sagledavamo tako da je opstanak po svaku cenu jedino, pravo i svih aktivnosti vredno ishodište, potreba da se podigne poklopac na kibli u kojoj smo se, voljno ili nevoljno, svi zatekli. I onda, sa zaprepašćenjem, vidiš te bube mokrice, te stonoge i ostalu gamad i akrepe kaku gmižu, puze, bauljaju, kako vuku svoja ljigava telašca i telesa ka izvoru novog energetskog naboja i novog pokretača svojih empirijskih nagona milenijumima već potisnutih u etikom zakatančene pregrade neupotrebljenih mozgića.
Paradoksalno je, ali se možda baš na takvim primerima da sagledati sva vrednost života, sva suština opstanka s tim što se postavlja pitanje: kako to da toga postanu uvek svesni oni koje po važećim normama smatramo mediokritetima ili razumom manje obdarenim saplemenicima?
Ako je već postala aksiom stupidna izreka da „revolucije jedu svoju decu“, onda je više nego jasno da sve postrevolucionarne aktivnosti preuzima kopilad. Ne znači li to da se sama ideja promene na bolje gubi već u svojoj završnici, na onoj tački ili pod onom crtom kada bi trebalo da se pristupi njenoj realizaciji, njenom oživotvorenju pod budnim okom istih onih koji su je i započeli? Kako je moguće da se po ko zna koji put događa isto, kako je moguće da postaje pravilo da revolucionari bivaju pojedeni od bezubih taktizera, spekulanata i šićardžija? Možda bi se i to dalo shvatiti i prihvatiti ako je bar za milimetar napravljen pomak ka onome ka čemu se krenulo. Na žalost, kada je Srbija u pitanju - to nije slučaj. Srbija je nalik monstrumu koji samog sebe usisava sopstvenim čmarom pretvarajući se u debelo crevo kao princip opstanka sa sadržajem koji mu je primeren i u kojem ništa drugo osim govneta ne može da opstane, a i ako uspeva onda su to vrlo zakržljali i potpuno neprilagođeni i na odumiranje osuđeni primerci života. Srbija je davno postala mesto gde je čovek definitivno ubijen, umesto da se vine ka nadčoveku, sveden na stupanj govnovalja koji sizifovski kotrlja hologram nacionalnog govneta tek da preživi, a sutra... Sutra je novi dan, nova godina, novo stoleće...
Ivan Rajović