Lemur i demokratija dugih cevki

„Ne budi mračnjak, daj malo optimizma“, kažu mi  neki vrli čitači motivacionih poruka koje i imaju za cilj da u čoveku uguše svaki bunt i učine ga naprednim parazitom ubeđenim da se sve dešava zato što mora da se desi, a da od njih, parazita, ništa ne zavisi. Ne kapiraju, za optimizam mora da postoji bar jedna pretpostavka, jedna slamka za hvatanje. Ovde toga nema. A optimizam nije samozavaravanje uverenjem da će se ono pozitivno samo od sebe dogoditi kad-tad i samo zato što mi verujemo da hoće. Ne, neće, čak ni po Marfijevom zakonu. Nikad! Jer, optimizam je čvrsto uverenje da će se ono što je za nas dobro dogoditi zato što uporno u mislima i delima istrajavamo u nameri da tako bude. Drugačije ne ide. Optimizam je nepokolebljivo uverenje da ćemo iz svega izvući maksimum pod uslovom da radimo na tome bez sumnje da će tako biti. Nažalost, malo je onih koji su toga svesni. Jer, sve je ovde tako „uređeno“ da samo čitanjem između redova može da se shvati suština. A malo je onih koji su ovladali tehnikom za takva saznanja.

Eto, čak i da uđemo u EU, mi više nećemo biti ovo što jesmo, ako nas bude, a ni ovo što jesmo, osim šačice izuzetaka, nije nešto čime bi se trebalo dičiti, budući da je procenat umnih mali i bespomoćan. Vlast je u rukama podanika svetskih moćnika. Ovu zemlju ovakvom su napravili najgori, ratni profiteri, ubice i kriminalci. Sve što vredi, a može da bude problematično, eliminisano je iz javnog života. Zemlja je ta koja postoji, a već je nema. I svi, hteli ili ne, moraju da prihvate takav model života ili ih nema. Zapravo, mi i ne živimo život, već šou biznis, rijaliti u kojem je glavni akter „čovek“, brate Srbine.

I zato, nikad ne bi trebalo zaboraviti da pred sobom imaš čoveka, ako ga imaš, a to je nešto najgore što ti se moglo dogoditi. Jer čovek nije životinja da te zavoli jednom zauvek. Čovek je mehanizam za ostvarivanje sopstvenih prohteva i to mu je u opisu posla. I tako je konstruisan da može da ti napakosti kad se najmanje nadaš. Da može da te mrzi zato što te voli. I zato oprez. Moraš i ti, hteo ne hteo, da igraš svoju igru i da nikada ne budeš ono što jesi, a, opet, da paziš da u toj igri ne izgubiš potpuno samog sebe.

I ne brini, svi oni znaju kakvi su, kao što znaju da ne zaslužuju tvoje poštovanje. Tek u zlim vremenima to dolazi do izražaja. I zato im ne zameri, oni su samo ono što jesu, a tvoja je greška ako si u odmeravanju sa njima ispao magarac.

I nije ti jasno kako to da si opet prevaren? A varaće te uvek, dok si živ i dok pristaješ da učestvuješ u nečemu čija ti pravila nisu poznata. Znaš zašto? Zato što si konj.  

Što se nas tiče, bolje biti neće. Čak i da uđemo u EU, ovako preumljeni i sluđeni, ostaćemo u stogodišnjem raskoraku, a naši napredni Evropejci, u najboljem slučaju, biće izvršioci najprostijih manuelnih radova u kompanijama kapitalista, preprodavci krvi, unutrašnjih i spoljašnjih organa, sperme, kose i podvodači sopstvenih žena za sitnu lovu, plaćeni degustatori medikamenata i drugih otrova i pokusni kunići za ispitivanje vakcina, čipova i drugih tehničkih noviteta.

Došli smo do tačke kad možemo da zaključimo da više nema ni ljudi, ni vere, ni nade. Samo surova obezbožena strvarnost da je sve prepušteno onima koje vode najgori porivi. Poslednji je čas, a i ako smo već zaključili da Boga nema, ili bar ne onakvog kako su nam ga dočaravali neuki vlastoljupci i zaluditelji, trebalo bi ga izmisliti ili domisliti kao lemura, recimo, u čijim očima i pokretima obitava harmonija Univerzuma i od kojeg, možda, nije trebalo ići dalje na tom evolucionim putu do dugih cevi kojima se brani demokratija, ako je to to.

Dakle, ovakav kakav je, čovek se otrgao Božjoj kontroli ili je greškom krenuo nakim pogrešnim evolucionim tokom. To se najslikovitije da videti na nekim primercima sa naše političke scene. Dokaz da je čovek zapravo samo manje-više depilirani primat, a u većini slučajeva čak ni to.

Ivan Rajović