Lovac sakupljač u XXI veku

Lovac sakupljač je stotinama hiljada godina bio u pokretu za hranom. Na nogama je imao dobre patike koje su ga verno služile. Bile su od prirodne kože, njegove sopstvene, divno su mu stajale i bile su neverovatno udobne. Imao je jedan jedini par i u njima je stalno bio u pokretu za hranom ili skloništem. Da li je i nama danas posle toliko hiljada i hiljada godina ostao taj genetski zapis, da i mi bez obzira što više nemamo potrebu da danima i kilometrima tragamo za hranom, za skrovištem, a više i nemamo one stare udobne patike? Imali smo i prekide, u antici i srednjem veku. Doduše, ta dva perioda se jako razlikuju. Prekid je bio samo u potrazi za hranom i skloništem, u ta vremena se putovalo iz sasvim drugih pobuda. Za nekog udobno, za nekog neudobno, ali ljudi su bili u mestu i malo su se kretali. Retki izuzeci su zabeleženi u istoriji, poneki čak i u Bibliji.

Srednjevekovni prekid je imao drugačiji pravac i smisao. Kretali su se da bi pronašli skrivene knjige, da ih na brzinu spale (možda i autora), i da nastave potragu. Naučna saznanja su se krila, naučnici spaljivani, i kada je neki seljak u nekoj planinskoj zabiti čuo da je Kolumbo otkrio Ameriku? (da ga sad ne jebemo što je bio radoznao) Da je Magelan oplovio svet? Neki su to tek onomad čuli. Imajući sve to na umu, pitanje je da li je u nama još uvek taj genetski zapis da uvek budemo u nekom pokretu bez obzira na tako dugu pauzu? Na trenutak smo opet počeli da se krećemo, to jest da putujemo. Nije nas terala ni glad ni žeđ, već žudnja za nečim novim, za provodom. Jeste da je taj trenutak trajao više od jednog veka, ali onda nas je sustigla moderna tehnologija koja nam omogućuje “kretanje“ a da se ne pomeramo iz fotelje. Svet je zaista postao globalno selo, i informacija obiđe čitav svet za svega nekoliko sekundi. Sve vidimo, sve čujemo, sve znamo, i čemu onda potreba da baš i lično budemo tamo? Čemu naprezanje, potezanje, pakovanje kofera (nemaštinu i vize da ne pominjem) kada sve možemo da vidimo, skoro i da osetimo?

Možemo da gledamo Novaka Đokovića kako ostvaruje srpski san u tamo nekom Melburnu, u dalekoj Australiji, odmah potom neku reportažu iz Norveške, dokumentarac iz drugog svetskog rata, film sa Selmom Hajek. Ulenjujemo se sve više, sve nam je na dohvat ruke, i samo nam naša lenjost diktira šta ćemo gledati, guglovati, to jest gde ćemo ići. I bez obzira što je onaj gen lovca sakupljača preživeo milenijume i vekove i ne dozvoljava nam da budemo pasivni i na istom mestu duže vremena, na neki način je uspeo da nađe kompromis sa modernim tehnologijama, ali, ko tu šta gubi a šta dobija, nije baš najjasnije. Skoro sam gledao jedan par u kafeu, sedeli su za susednim stolom i imao sam odličan pogled na njih. Celo veče su proveli zajedno, ali teško da su razmenili više od nekoliko rečenica. Čitavo vreme su bili zaokupljeni mobilnim telefonima. Naravno, svako sa svojim. I ko zna gde je i sa kim je bio svako od njih te večeri? Na kom kraju grada? Na kojem delu planete?

Želja da budu zajedno slabašnija je od iskonske potrebe da se negde kreću, da budu na nekom drugom mestu. Uređaji u rukama im omogućuju, prividno, i jedno i drugo. Sad, da je ovo neki neozbiljan tekst, rekao bih da i u jednom i u drugom pokušaju uspevaju to samo delimično mestimično. Nisu ni ovde ni tamo. Negde između.

Zoran Plećević