Mazanje očiju

Mi prepoznajemo sve ono što nam je velikodušno dato. Neki od nas pamtiće do kraja života kako su u novom  milenijumu pipali sledišta i tražili odakle duva topao vazduh u novim autobusima. Istina je da neki tamo, daleko putuju izvan granica Sunčevog sistema i otkrivaju nove delove Mlečnog puta, pomeraju granice saznanja i menjaju tokove čovečanstva, ali mi smo tu gde jesmo i ostaćemo tu, jer mi verujemo da nam treba oteti veknu hleba, a vratiti koricu, jer jedino tako možemo promeniti svest, jedino se tako možemo umno razviti i uznapredovati, jedino tako se možemo samodisciplinovati i onda jedino i tako možemo uživati i diviti se malim stvarima kao što je taj novi autobus. Mi treba da slušamo gomile nepreglednih zabluda i da se trudimo da u njih poverujemo, jer jedino tako možemo ponovo početi da verujemo u bajke i shvatiti da nam je jedina satisfakcija, jedina prava istina i mudrost da su neki od nas zaista odabrani, jer su lepši, pametniji, jači, bolji, neizmerljivo snalažljiviji i da je njihova amoralnost recept za uspeh u novonastalim vremenima, da njihova laž nije laž, već novi mehanizam ekspresne proizvodnje zaborava, brisanja naše memorije, pravljenje jedne crne rupe u sećanju koja radi po principu dobrovoljnog pristanka brisanja celokupnog našeg sećanja, jer su nove informacije koje smo primorani da primamo, toliko agresivne i akumulirane da za nešto više nema mesta u našim umovima, a onda se nešto mora izbrisati. Bolje je izbrisati lepo, jer ono nas stalno vraća u prošlost i mi nazadujemo, ne možemo se okrenuti budućnosti, a ne možemo živeti ni u sadašnjosti, ne možemo na taj način proći prirodnu selekciju ostajući među onima koji već jesu bolji, nadmeniji, samoživiji, neprikosnoveniji, beskrupulozniji od nas. Jer, to je danas trend, to je ono što je potrebno. I ako se prilagodimo, dobićemo najveću nagradu od svih – pogledaće nas svojim veliki zabrinutim očima punih neodređene brižnosti, pogledaće nas svojim ozbiljnim zabrinutim pogledom punim onog posebnog sjaja koji i sam mora napomenuti, jer je taj sjaj toliko poseban da ga mi sami ne možemo bez napomene ni primetiti ni razumeti, pogledaće nas najbolji od nas, najvredniji, najsmeliji, onaj koji je svojom požrtvovanošću dobio tu svevišnju i nebesku privilegiju da sme da greši jer radi za dobrobit svih nas, pa ćemo i mi možda, jednoga dana, imati pravo toliko da grešimo. Ko zna, možda ćemo zaista jednom doživeti prosvetljenje i razumeti, a ako i ne shvatimo, ubrzo ćemo dobiti novu šansu u nekoj drugoj inkarnaciji, ukoliko to nije bogohuljenje.

Ana Radojčić