Meso Mašini, Prahu Prah

Čovek dalje ne može, ovako ne! A sve i da može, kuda bi? Anamneza je kategorički fluid, iako se puzi, gmiže, bali i cvili…Svet i Čovek! Zar to još uvek nije teško spojivo ili teško razdvojivo i neposredno vezano za besomučno Jurenje, Bežanje, Strah, Bolest, Zločin, Biocid, Etnocid, Genocid, Laž, Rat,"Rad", Mučenje, Množenje, Sakaćenje, upoređivanje, mržnju sa krunom Ljubavi, nalaženje, nenalaženje, nesnalaženje, vegetiranje uprkos animalnom i anomalnom, psihijatrijsku svitu uz hor ludaka i lobotomičara, uz medikamente za doručak, ručak i večeru…Zar baš to ne postiže ovo Visokotehnološko Uspinjanje i Raspinjanje, Uspaljivanje i Uspavljivanje, Buđenje u negativu sa crvenom bojom, i sa injekcijom duginih nijansi bespuća kroz pustinju sa Dugom na vidiku...

Zar “ovo” nisu unakaženi obrisi “sreće”, kroz Radioaktivnu Komunikaciju unesrećenih današnjih ljudi koji nalaze “ljude” samo u prošlosti njihovog stvaranja mimo usrećenih današnjih insekata Ljudskog Poretka, srećnih kroz svoj “displej”, zbog onoga što se nikada nije desilo, što nikada i neće, i što će umiriti krpene lutke sa elektrodom za Uživanje u Neživljenju, dok “uživaju” u trenju mamuza o svoje sapi, sa tetovažom moje voljene Bahove svite na bedrima, sa trnjem u duši i oko zglobova... Ovo danas je, ništa drugo do tehnokratska gravitacija pod maskama emotikona društvenih mreža sa prividom "sopstva" u sferi kibernetskog stroja za anulaciju preispoljno i neisplativo živih naprava od kostiju, mesa i želja, osuđenih na inherenciju i redukciju, kao neka vrsta novih i egzotičnih biljaka, sa željom za Putovanjima, kao bekstvom od Sopstva, divergentno neurasteničnih u podnošenju datog "JA"...

Putovanjima na Veneru, Jupiter, Saturn bez prstena...ili u Tartar, svejedno, bitno je da traje dok ne "Stigneš", nigde dalje od Sebe! Dato nam je da "Volimo" a pecamo se na udicu metamorfnog napuštanja reduciranih aplikacija naše Duše i Duha. Osetili smo da je lepše kad "Volimo" ali nam to ne da naš samoizabrani "Pojas od kostreti" i radioaktivno zračenje, rezignacija i samovoljno raspinjanje kao posledica atavizma zbog dve hiljade godina samopreziranja... Uzeto nam je da "Volimo" kada smo se uključili u mašinu kao kokoške na pokretnoj traci egzekucije "ŽIVOTA"...

Zaboravili smo da "Volimo" jer sada nas preplavljuju potrebe mesa, kostiju i pepela, kao i Zemlje kojoj se žuri da joj vratimo pozajmljeno a ni trunku iskorišćeno, što je naša i samo naša krivica...I napokon, "Više ne Volimo"...jer "Čemu To Uopšte i Služi danas"... Svi smo ista materija, svi, sastavljeni od istog i u isto ćemo se i vratiti kad nastupi smrt...

Pozajmljeni od Majke Zemlje, voljni na to da međusobno stvaramo konflikte i uništavamo jedni druge, separatušući se i formirajući neke grupacije "odabranih ljudi", po bilo čemu različite, ili zarad različitih interesa opstajavanja ili produžetka "vrste"...

Mi smo kulminacija objektivizacije materije koja se sama sobom hrani da bi postojala, ništa vredniji od životinja i biljaka... Mi, kao ljudska vrsta, ništa vredno nećemo postići na ovoj planeti jer smo još uvek prinuđeni da se uzajamno uništavamo, nesposobni da prevaziđemo i ono da smo sami sebi najgori neprijatelji, a kamoli naše niske nagone da sve što radimo opravdavamo zarad postojanja, ili da opstajavanje ljudske vrste pravdamo po svaku cenu...

Igor Rajović