Mleveno meso

Pesnici danas ispisuju svoju slabost. Sveštenici ne mogu, a da se ne postide svog neopravdanog obitavanja... Putevi su razoreni, ali ima ih mnogo kojima se nikada nije išlo... Ljubavi su rođene i mrtve, ali ja volim onu koja ne zavisi od Šekspira, Ovidija, Seneke (od egzistencije, od propagande, to je degenerično), već onu koja putuje u neizvesnost proživljavajući svaki trenutak. Mnogo su kočeva i jama namenjeni toj divljoj, novoj vrsti ljubavi, jer se ne uklapa u konceptualnost izgrađenog sistema u hijerarhijskoj konstrukciji bez koje većina ne može ni zamisliti život...

Strahova se treba paziti, naročito onih iracionalnih. Od njih ne znaš šta da očekuješ, jer pojedu sve pre nego se upustiš i doživiš zamišljeno i željeno.

Najčešće puštam osećanjima na volju, odstupajući... Ne od ideje, nego od „discipline“... Ne navijam se kao časovnik i u stanju sam da meditiram satima. Jer, za pogon i učinak potrebno je još pravih ljudi, onih koji ne misle samo o egzistenciji, razmnožavanju, parama. Jedni se osamljuju zbog bolesti, drugi zbog bolesnih. U oba pomenuta, nema konsolidacije... Pa pogledajte ove novoformirane „ideale“ kako se međusobno uništavaju i propadaju u besmislu, ništavilu i izvesnosti svoje bede!

A kada počneš da misliš, zavoliš to, gotovo orgazmički, iako znaš i uviđaš da ti to osiromašuje onu prethodnu životnost i opuštenost. Usud! Nisu to učinile nekakve  različite smejurije od bogova, niti strah, već neka urođena hrabrost i spremnost da izgubiš ono što imaš po cenu ideje, i po cenu doslednosti onome što si osmislio i zavoleo kroz mnoge velike umove koji te prožimaju i ne napuštaju, a kada srce počne da korespondenira sa mislima, nema nazad. Uzalud ćeš o lepom govoriti slepom, ali ćeš govoriti, i činiti tako, i voleti tako, ili ne voleti nikako, ako se oni koje zavoliš ne uklapaju i ne mogu da prihvate i razumeju ništa osim svog mesa. Ostaneš sa svojim fiktivnim likovima, i besom! No, ni to ne vodi nikuda, jer ljubav treba sačuvati. Tu je snaga! Ne u kukanju, prozivanju nekih koji vladaju, prilagođavanju po svaku cenu. Ne! Samo u ljubavi prema ljudskom biću, iako nije takvo i podložno je svakakvim obmanama, voliš u njemu ono što bi moglo da bude. Ne verujem da je čovek više patio nego danas, kada nije ni svestan toga, i kada je tako beznadežno porobljen da veruje da je slobodan...

Ali se nešto tragičnije, što se ne može nazvati revolucija, dešava svakodnevno, kroz ubijanje, eksploataciju, tlačenje i obezvređivanje ljudske prirode, vezane za „materijalno“ kao Buridanov magarac. Usrećuje li kapital? Ne! Njihove su želje uništene, i šta urade sa novcem kada ga se konačno dokopaju? Proputuju, ne videvši ništa, brčkaju se u moru, pokupuju stvarčice koje neće stići ni da obuku, jer je starenje brže u takvom načinu življenja, kao i samo odsustvo konstantnog zadovoljstva, a volja potpuno amputirana (ne računajući propagandno podgrevanu volju) dok tamo neka masa „nebitnih“, neprestano gine, umire od gladi ­­‒ strada u svakom smislu... A revolucija? Pa protiv koga će oni kojima su, i koji su sami sebi, stavili brnjice? I kako? A spoznaja, negovanje i očuvanje jedinog što imamo i za šta možemo reći: „da, to sam ja“, „ne pije vodu“, jer odbačeno je ono lično, karakteristično za jedno neponovljivo biće, zatrpano i uništeno besmislom, anestetičkim radom i medijima. Današnja bića umiru pre vremena, bar onog vremena gde bi im se i te bedne želje ispunile! A kako li je onima koji su spoznali ono generičko u sebi, pa sa tim ne mogu ništa, ili moraju odstupiti od spoznaje svoje prave prirode, da bi se uklopili i funkcionisali... Pa još ako imaju i dečicu, jao, gde li je tada kraj svekolikoj nesreći? Volim ljude (ma koliko neki zastranili), volim ih i kada konformistički izgrađuju svoje principe, ne bi li se prilagodili i opstali, ali kada odbace ono najdublje, ono što ih čini jedinstvenim i sve to žrtvuju prolaznoj materijalnoj pošasti, tada im poželim da se zadovolje onim što su odabrali i da što pre nestanu. Njihovi instalirani ideali su zato i napravljeni, a oni nisu imali snage da se odupru i sačuvaju svoj inner self. Oni su, kako ih već kategoriše njihov voljeni sistem, „potrošna roba“, „nepotrebne mašine“, „živa sila“, „biračko telo“... Ljudsko meso je za mlevenje, osuđeno na nesreću i ludilo, pre totalne propasti i smrti...

Igor Rajović