Na parove, razbrojs’!

Hajde, tako apatični, depresivni, gladni, preplašeni i potpuno sjebani u čekanju da nam bude bolje, prisetite se samo kada ste poslednji put osetili onako pravu, iskonsku i, da kažem ljudsku, u širokom pojmu, potrebu da seksualno opštite sa nekim od partnera suprotnog pola. O istopolnima čitaoca upućujem na poglavlje o LGBT koje tek sledi. Davno, a? U tranziciji se mnogo češće, čak bi se moglo reći svakodnevno, svakosatno, pa i ređe, javlja potreba da svemu i svakome jebete mater i sve po spisku, nego što poželite da detaljno obradite neko sočno parče, bez obzira na način obrađivanja i pol materijala. To dalje znači da je pod naprednjačkim tutorstvom veliki problem sa nedostatkom ljubavi ili sa onim što bi ljubav trebalo da bude i kako da se definiše. Sve što se podrazumeva pod odrednicom ljubav ovde je vezano za lovu, pa bi o odnosu među istopolnim ili heteroseksualnim izlučiocima i konzumentima telesnih sokova trebalo naći neki novi, napredniji termin koji bi ovu aktivnost bliže odredio.

Proteklih godina ovde je naglo počeo da buja onaj vid polne aktivnosti koja podrazumeva seks iz osvete, iz mržnje čak ili, jednostavno, iz nadmoćne pozicije, ali i seks iz čistog interesa, što znači da dobra riba može lako da dođe do željenog statusa, ali pre toga neko mora da je kresne. To deluje šokantno, naravno, na prefinjene mozgiće i tanane emocije tranzicionih gubitnika edukovanih na rialiti sranjima i ispovestima starleta. Ali, one koje su znale kako stvari stoje i te kako su lepo unovčile patološku potrebu pojednih poslodavaca i partijskih glavonja da pojebu nešto sa pozicije moći. A kada je, primereno sveopštoj bedi u kojoj obitavamo, o seksu počelo da se govori kao o razvezivanju džaka sa krompirom, kresanje za radno mesto ili stranačku funkciju je prestalo da bude tema. U ovome u čemu vegetiramo nema toga, ili bar nema mnogo, ko ne bi pristao da bude jeban za radno mesto. Jedan jeb, i svršeno, rešen problem, deca imaju šta da njupaju, muž ima nove kineske gaće kroz koje mu više presahla muda ne mlataraju, a  i majka porodice ima mnogo toga od onoga što joj je neophodno. Ali, važniji od svega jeste status zaposlene osobe, mogućnost socijalizovanja i samopouzdanje, makar i po cenu priznanja da je sve to zarađeno vaginalnom manipulacijom. One koje znaju da na stvari gledaju veselije, još će znati da iz čitavog ovog naprednog seksanja izvuku i delić polnog zadovoljstva, pa i pravog erotskog sladostrašća, oslobođene krivice da rade nešto loše. Naprotiv, biće zahvalne samom bogu što im je dao to između nogu da mogu od njega, odnosno nje, da imaju i neke očigledne koristi, a ne samo krv, svrab i belo pranje.

Erotski odnosi, koliko je poznato, vekovima su prolazili kroz različite faze. Ne bih ja o tome, jer mislim da je to velikim delom poznato. Samo bih naglasio da ljudska seksualnost nikada nije bila individualna stvar, što je možda i logično, budući da definisija seksa podrazumeva bar još jednog saradnika na obavljanju najosnovnijih elemenata čitavog poduhvata. Zbog svega toga, a u zavisnosti od podneblja, vode, vlage, vetra i drugih klimatskih uslova, ali i hrane, dakako, odnos prema seksu je morao biti usaglašavan i propisivan sa najviših nivoa porodične, plemenske ili državne vlasti. Kao danas i ovde uostalom. To znači da mladi, koji bi tek osetili neizdrživu potrebu da podlegnu prirodnom zovu, takozvanu nejebicu, nisu to mogli da rade bez pristanka starijih, koji je, mislim pristanak,  podrazumevao sasvim drugačiji pristup čitavom događaju, koji ga je, uglavnom, iz ugla matoraca, činio  bljutavim, ogavnim, nečasnim, a ne retko i pravim svetogrđem, pa i zločinom zbog kojeg je lako mogla da se izgubi glava. Prosto rečeno, ako je verovati duhovnim ekspertima u mantijama, radi se o grešnoj aktivnosti, a čak su i misli greh ako čovek ne može da ih otera od sebe i ako ga  nagone da se poda svojim pohotljivim sladostrasnim porivima, ručno ili naposleno, sasvim je svejedno. Hvala Bogu, danas srećnu decu svemu tome uči televizija.

I pored toga uvek je bilo onih koji su rizikovali, čak i po cenu sušenja kičmenog stuba, koji su rušili tabue, kršili norme i jurišajući kao Don Kihoti pokušavali sami da otkriju: šta je to što seks čini tako moćnom zabavnom radnjom? Neki bi se poprilično razočarali pitajući se posle: “Što mi je ovo uopšte trebalo, Sunce me jebalo?” ali ima i onih koji su gotovo manijački nastavljali sa svojim poročnim avanturama podajući se ovom opijatu za široke narodne mase potpuno i u svakom slobodnom trenutku.

Tako je bilo sve dok nam tamo neki stručnjaci nisu otkrili da isto tako kao što seks donosi na svet žive jedinke može vrlo lako da odnosi one koji ga upražnjavaju. I kao što jedan moj poznanik reče kako ne može da tvrdi da ga neko nije kresnuo kad je bio pijan, mali je broj onih koji sa sigurnošću mogu da tvrde kako u ovoj i ovakvoj demokratiji nikada nisu bili pijani. Prema tome, a shodno glasu struke, nema sigurnog kresanja. I za razliku od onog blaženog osećanja da zadovoljavate svog čednog anđelka, sada imate u kostima uvučeni strah da pod vama ili nad vama, svejedno, dahće potencijalni raznosač HIV virusa. Kliconoša, jebote. Heftate, ili vas heftaju, a neki glas vam odnekud šapće da je sasvim izvesno da vam to bude poslednji put. I koliko god se čovek trudio da se otme ovom jezivom utisku, on je toliko ukorenjen u našoj svesti da nam je, očigledno, odnos prema seksu definitivno poljuljan za sva vremena. Kao i prema pušenju kojim nas besomučno plaše. I ne samo to, ono što bi trebalo da predstavlja najlepšu stvar u životu postalo je najsigurniji način da se život definitivno i potpuno sjebe. Tako kažu.

Uz sve postojeće strahove koji čoveka u tranziciji čine potpuno nesposobnim za iole racionalno funkcionisanje, ovaj poslednji strah je doprineo da se i poslednji bastion intime i lepog doživljaja sveta i sebe u njemu, ili njoj, definitivno sruši. Čovek u tranziciji (čitaj naprednjačkoj demokratiji) je ostao poput puža golaća, potpuno nemoćan, nezaštićen, ranjiv i go pred svim gadostima koje ga sa svih strana spopadaju. Žene su počele da zaziru od muškaraca, a mužjaci od žena. A žena za kojom muškarac ne oseća bar minimum želje da je zajaši u njegovoj svesti nema bolji status od bodljikavog praseta. Muškarac i žena između kojih ne funkcioniše hormonski naboj (hemija) sasvim su nemoguć spoj koji ne samo da nema ništa zajedničko, već predstavlja najviši mogući stadijum nepodnošljivosti i iskonske mržnje. Šta čovek može da radi sa ženom prema kojoj nije osetio potrebu da je kresne, ili se bar ne bi ustručavao da to uradi ukoliko bi se stvari  odvijale u tom pravcu? Baš ništa.

A da paradoks bude veći, i pored straha koji relativno razumne ljude sve više nagoni na razmišljanje o sigurnom seksu, zbog čega u velikom broju slučajeva sami sebi uskraćuju ovo zadovoljstvo, sve više raste vojska onih istopolnih koji, svesni ili ne, opasnosti, hrle jedni drugima u zagrljaj pokušavajući čitavom svetu da utuve u glavu, kako je to o.k. da se muškarci (b)analno igraju, a žene trljaju kljunovima svojih uspaljenih čavki. I koliko god to njima bilo prirodno i služilo na ponos, one druge samo dodatno može da brine jer se za penis u sopstvenim ustima nikada se ne može sa sigurnošću tvrditi u do koje mere je sterilnom debelom crevu sinoć bio. A kada se to čak i pomisli, onda seks zaista postaje nešto jadno, a i gadno. Uostalom još je Leonardno s gađenjem govorio o toj razmeni telesnih izlučevina koja ni malo lepo ne deluje i toj seksuslnoj pomami koja ne samo da nije daleko od ludila, već joj je i svrha da onaj ko u njoj učestvuje bude sasvim lud. A ludila, bar u tranziciji, nigde i ni malo ne manjka.

Ipak, jebite se ljudi, jer vam, na kraju krajeva, ništa drugo ne preostaje.Ili, gledajte parove.

Ivan Rajović