Neka se čuje glas našeg nepostojanja

Ne računajući „sreću“ kao apsolut (jer nikada nije dosegnuta niti formulisana) niti trenutke zadovoljstava koji u nama aficiraju težnju ka "pomenutoj", moglo bi se shvatati da je „tonuti u tamu“ ili „uspinjati se ka svetlosti“ jedno te isto, a da je bitna samo relacija pređenog puta ka nečemu. No opet je to stvar ukusa, relativnog izbora, dispozicije, usuda, uslovljenosti okolnostima i nužnosti adaptacije, Erosa i Tanatosa, no ako o čemu ima i treba da se raspravlja (što se oduvek i radilo, a time bilo šta i „postizalo“) onda su to ukusi, njihove posledice, i sve ono što ukusi podrazumevaju, naročito danas i na ovom Fejsbuku! Ali dok si samo objekat tuđeg posmatranja ili subjekat posmatranja tuđeg, gubiš samoposmatranje, samopouzdanje, gubiš i svoj ukus, i svoje mišljenje, lični stav, hrabrost, dostojanstvo, osećanja, individualitet, pa najposle i celu ličnost, ako je išta od nje i ostalo. No i kada se samoposmatramo suviše izbliza, onda se tone u egoizam i taštinu a to rađa odbojnost i samonepodošljivost, a suviše distancirano, onda se postaje obično zrnce prašine na vetru neispitanog i neproživljenog područja namenjenog našim životima i nama kao neponovljivim jedinkama u beskonačnosti i savršenom haosu univerzuma u makro i mikro vrijanti... A čega je najsigurnije držati se, pitate se... Voleti i biti voljen, i činiti ono što neguje, razvija i širi ovo pomenuto. To mislim da je pravo. Tada ni vreme ne igra neku bitnu ulogu u proživljavanju tih retkih, delimično amputiranih i prijatnih trenutaka, a materijalne poteškoće postaju lagane kao napunjene helijumom, ako je uistinu TO, pogon, stožer i generator. Da među ljudima postoji takva solidarnost i ljubav koju pomenuh, ne bi ih kojekakvi idioti uvek šetali na izbornu ispašu, vladali njima, raspaljivali nacionalističke defekte i ratove, činili da se ne osećaju kao vredna bića (nego potrošno biračko telo, telo za upotrebu u ratne ili kakve državne svrhe). No još je sve što se poštuje, neguje, bezuslovno prihvata i propagira, na ljudsku štetu i zarad nastavljanja besomučne agonije potčinjenosti, uslovljenosti, rezignacije, neznanja, poslušnosti i moranja!

Kad je ovaj svet čovek porobio i dobio kao mesto mogućeg raja i uživanja, sam je napravio svoj „ljudski svet pakla“ u kojem je samoosuđen na nezadovoljstvo i nesreću, pa odatle, eto i opijata i raznih psihostimulansa koji nam nisu strani, čak su i neophodni, pa nam kroz njih sve valja, i sve biva podnošljivo, takoreći divno... No današnji čovek je osuđen na nesreću i nezadovoljstvo, ako je čiste svesti koja mu i škodi, pa ako nije budista ili neka sektaška, posrnula luda, ne može a da ne zameri na pošastima koje su preplavile planetu, ili da bude ravnodušan prema ovakvoj vrsti haosa. Može, ali takvom treba nalepiti kukasti krst (kao što su to Jevrejima radili sa njihovom zvezdom), pa neka šeta i uživa, obeležen i zadovoljan, dok se oko njega umire, ubija, ruši i gladuje... Neka tada uživa u svom „Svetu Ljudskog Pakla“...

Sve je smućkano i izmešano, toliko da čak više ni svoju prirodu ne možemo jasno odrediti! Mi, veštačka tj. izveštačena i iščašena bića, više ne znamo ni šta nam je istinska priroda…

Nismo „mi“ prognali slobodu i ljubav iz naših svetova, nego se ona izgubila kada se nasilno formirao jedan zajednički svet osuđen na propast...vek, dva, milenijum,dva, svejedno! Zaboravili smo! I kada ponekad i naslutimo ono što istinski osećamo da vredi, pustimo da atrofira, nastavljajući konvencionalnim, stereotipno-devastiranim obitavanjem i životarenjem u svetu senki, bola i besmisla… Kolektivna osećanja su danas isuviše bolesna, a i jaka u svom ludilu i bolesti da potiskuju razum! Jer ma koliko se čovek trudio da bude tvrd orah, i sve tvrđi zbog svesti o onome što u sebi poseduje, zapaža, oseća, čini i može, ipak je njegovo jezgro meko, i ipak je prinuđen da mu i ljuska omekša kada dopusti da bude uslovljen okolnostima i ljudima koji su njihov sastavni deo, a sa kojima formira kakav-takav odnos, no važno je na vreme to primetiti ili ne zadocniti suviše! I naravno, nikako ne treba dozvoliti da nas kojekakvi humanoidi, virusi, insekti i puževi golaći razmekšaju i unište, pa makar se javno posuli benzinom i spalili uz urlik i sa poslednjim rečima: „Neka se čuje glas našeg nepostojanja!“ 

Igor Rajović