Njegovo veličanstvo - Dupe

Trebalo je da nam se dogodi tranzicija pa da shvatimo da život nije ono što nam je dato, već ono za šta bi trebalo da se izborimo. Čak i kada nam prohtevi nisu nešto naročito veliki, a samopouzdanje zbog fizičke ili umne slabosti nedovoljno, ne može se sedeti i čekati da vas zapadne nešto što vas nužno mora zapasti. Sve što vas može zapasti sa takvim shvtanjem jeste ono najgore. To nas je i dovelo ovde gde jesmo, da u Trećem milenjumu nikome više ni u najkošmarnijem snu ne pada na pamet da neprijateljima okreće i drugi obraz za šamar, a hlebom gađati one koji vas gađaju kamenom ne možete ni da hoćete - nema ‘leba. I zato vam , čak i protiv volje, ne preostaje ništa drugo do da se pridržavate pravila koje vam glavu čuva, a koje glasi: ne okreći dupe nikome.

U svetu kakava jeste, a pogotovu u zemljama koje prolaze kroz tranziciju, vrlo je bitno biti budan, svestan sranja u kojem se nalaziš, zajedno sa svim svojim sunarodnicima, i ne dozvoliti, bez velike nužde, da druge dovodiš u iskušenje budući da mnogi, odnosno većina, i bez nekog naročitog povoda, jedva čeka da ti se najebe majke ili da te kresne u dupe. U vremenima kada je potrebno preživeti ne može se u tome nešto naročito uspeti ako se drugima ne slomi kičma. Preživljavanje se i sastoji u eliminaciji onih koji bi mogli da ti ugroze nameru da preživiš sopstvenom potrebom da prežive oni. Dakle, suština je u tome ko će koga prvi da sjebe, mada se o tome ne govori javno da sjebavanje ne bi postala masovna pojava i da se sjebavani ne bi dosetili da bi i oni mogli da počnu da sjebavaju.

Držati dupe uza zid  i konkretno i slikovito znači ne prepuštati nikome da se igra tvojom čašću, osim ako ti sam za tim nemaš potrebu, a to je čist mazohizam ili posebna potreba. Čuvati sopstvenu guzicu tako postaje suština egzistencije u tranziciji, postaje filozofski pravac koji se dalje može nadograđivati i širiti. Jer za razliku od glave, srca recimo i nekih druguh organa, nekako se jedino za guzicu može reći moja, a da ti to niko ne osporava. Guzica jedino i potpuno pripada svom vlasniku do te mere da se i on sam ponekad i potpuno identifikuje sa ovim neodvojivim delom sebe. I koliko god da je vaše dupe samo vaše, a nikad dovoljno, toliko je neprijatno biti tuđa guzica ili osloviti nekoga sa: ti si moja guzica mada, iskreno rečeno, većina zaslužuje baš takav vid oslovljavanja. I za razliku od glave koja može biti luda , pametna ili nešto između, za razliku od srca koje može biti toplo, nežno, hladno, okrutno.. . guzica može biti samo smrdljiva, glupa, debela ili mršava, kao i čovek u većini slučajeva, uostalom. Čuvajući sopstvenu guzicu čovek čuva samu bit sopstvene pojavnosti, suštinu svog postojanja i svoje časti. Ali gladuje. Oni koji pristaju da budu guzice u tranziciji prolaze dosta dobro, dok prolaze. Jebiga, tako je to u životu, sve postoji da bude iskorišćeno za nečije ciljeve, a onda odbačeno. Guzice su oduvek bile pogodne  za upotrebu i rado viđane, i ne samo viđane, na svim nivoima vlasti i u svim prilikama. A biti guzica u tranziciji to je veština zlata vredna i jedna od onih slamki za koju možete da se uhvatite u želji da sigurno opstanete. Jer, kako se da videti, samo guzica nikad nije suviše i samo su one na (s)ceni. Naravno, guzica u tranziciji, osim kao statusni simbol, može da posluži i kao solidan izvor redovne ili dodatne zarade, ali to nije u ovoj lekciji. To je već život ili njegova esencija u jednoj ovakvoj okupiranoj tvorevini kojom, slikovito rečeno, zapravo i vlada “njegovo veličanstvo” – dupe.

Ivan Rajović