O položaju žena u Srbiji

Najnoviji talas nasilja nad ženama u Srbiji opet je otvorio diskusije o njihovom položaju u srpskom društvu. Tokom burnih godina raspada države, rata, sankcija i perioda tranzicije, položaj žena se drastično pogoršao kao rezultat materijalnog i duhovnog osiromašenja čitavog društva. Emancipatorski efekti iz socijalističkog perioda brutalno su poništeni promovisanjem patrijarhalnih društvenih vrednosti i uspostavljanjem sistema državne pljačke, koji stavljaju ženu u podređeni položaj i tretiraju je kao objekat. Učinjen je značajni korak unazad, a posledice se svakodnevno osećaju.

Posebno težak položaj oduvek su imale žene u seoskim i ruralnim sredinama, gde preovlađuje stav da je ženi mesto u kući, pored dece i šporeta, gde se ženi osporava pravo na školovanje i rad. I dalje mi je u sećanju prilog Televizije B92 od pre nekoliko godina u kome su (povodom Dana žena) napravili istraživanje o životu i položaju žena na selu. Ostala je zabeležena potresna priča o ženi kojoj je otac zabranio da se školuje, muž da radi, a često je i žrtva nasilja čak i od strane svekra. Uloga žene na selu svodi se na dobru majku i suprugu, bez prava na lični izbor i društveni život. Svakodnevni iscrpljujući seoski poslovi čine da i mlade žene izgledaju mnogo starije, što otvara pitanja njihovog zdravstvenog stanja, o kome malo ko vodi računa.

Što se tiče položaja žena u gradskim sredinama, njihovi problemi su uglavnom materijalne prirode, mada u velikom broju slučajeva nije isključen ni goreopisan tretman. Nezaposlenost i ekonomska kriza ponovo su doveli ženu u položaj zavisnosti, što čini da mora praviti ustupke i kompromise na račun sopstvenog integriteta. Na poslu se od njih očekuje maksimum napora, kod kuće posvećenost deci i njihovim obavezama, što ih čini dodatno frustriranim i bespomoćnim. U slučaju nezaposlenosti, stanje je još gore. Prinuđene da obezbede egzistenciju, žene u gradskim sredinama su često žrtve surove eksploatacije, a u ekstremnim slučajevima i predmet trgovine.

Generalno gledajući, kod nas su prisutni brojni stereotipi o ženama. Može se primetiti da se i dalje pravi razlika između čoveka i žene. Sećate se one pesme Dragana Stojnića „Jedan čovek i jedna žena“? Iako je pesma lepa, ona suštinski izražava opšti stav društva prema ženama, kojima se oduzima svojstvo ljudskosti. Kao da žena nije čovek. Još jedan stereotip je da su žene kurve kad varaju muževe, a muškarci frajeri. Poželjno je da žene rađaju prvenstveno mušku decu. Postoji još mnogo mizogenih predstava koje su dominantne, a što je veoma porazno, mnoge žene su ih i prihvatile, kao žrtve koje se poistovećuju sa svojim dželatom.

Sve veća i brutalnija klerikalizacija društva, pored pljačkaškog i korumpiranog društvenog sistema kod nas, osnovni su uzroci sveopšteg pogoršanja položaja žena. Deklarativno se donose zakoni i deklaracije, koji su samo mrtvo slovo na papiru jer se dopušta snažan upliv neoliberalnih i konzervativnih snaga, što formira jednu shizofrenu društvenu atmosferu i negira civilizacijski duh istih. Reaguje se uvek kad je već kasno, kad je šteta već učinjena. Po pravilu, društvo se bavi samo posledicama, i to kratkoročno, a uzroci ostaju.

Najbolja slika takve šizofrenije jeste da sistem promoviše žene izuzetne lepote, a male pameti, poput starleta i pevaljki, koje donose enormne profite svojim poslodavcima. Obnažene i brojnim estetskim operacijama doterane, one se prikazuju kao primer lake i brze zarade. One su uvek okružene zgodnim, atraktivnim i bogatim muškarcima, što treba da pošalje sliku novim mladim devojkama da i one krenu istim putem. S druge strane, konzervativci predstavljaju zabrađenu, smernu, pokornu i poslušnu ženu, koja je, kako kaže Biblija, stvorena muža radi, a ne muž radi nje. „Ona da rađa, on da ratuje“, popularan je slogan konzervativaca. Sve veća popularnost serija koje promovišu seoski način života treba takođe da posluži ovakvoj predstavi. Da sve bude još luđe, sve pevaljke i starlete su po pravilu velike vernice i pobornice „porodičnih vrednosti“. A prisetimo se i jednog velikog i popularnog rok muzičara i njegovog alternativnog načina života, koji se redovni promoter „porodičnih vrednosti“ i učesnik tzv. porodičnih šetnji.

Suštinski, u oba slučaja, žene su samo puki predmeti, golo oruđe u rukama drugih, bez svesti o stvarnom položaju. Edukacija i prevencija ne postoje. Obrazovanje je uništeno i marginalizovano. Zdravstvo je nedostupno i skupo. Sve to zajedno čini opštu sliku društvenog rasula i haosa, u kome žena treba da nađe svoje mesto da bi opstala.

Društveno organizovanje žena ne postoji. Malobrojne uspešne žene, koje su ostvarile životne ciljeve, prihvatile su odlike sistema, stopile se sa sistemskim vrednostima, pa nemaju interesa da se solidarišu s većinom svojih sunarodnica. Zapravo, od njih je mnogo reči, a malo dela.

Smatram da sve materijalno i duhovno eksploatisane žene moraju više da se angažuju. Reforme postojećeg sistema nisu moguće, to je osnovna zabluda. Potrebno je zameniti sistem u celosti. Žene moraju i treba da budu glavni nosioci promena. Postojeći okviri su uski da bi se došlo do suštinskih izmena. Žene treba da budu deo svih onih pokreta koji se zalažu za revolucionarnu izmenu stanja. Kroz odnos prema ženama meriće se stepen humanosti društva. Žena je ČOVEK, i pripada joj isti korpus prava i sloboda. Civilizacijska dostignuća za koja su se borile njihove slavne predstavnice u prošlosti ne smeju se zaboraviti. Podsećanjem na njih i njihovu borbu, žene povećavaju nivo svesti, koja je potrebna da bi došlo do promena. Samo u sistemu koji neće dozvoljavati zavisnost jedne individue od druge, i žene mogu naći zadovoljenje svojih potreba. Sve ostalo je samo prazna priča.

Igor Maksimović