Ojačati, a ne ubiti se

Najgora su stanja potpune tuposti, bez ideje, bez želje da se bilo šta uradi, ta stanja davljenika kojem je jedino stalo da dođe do vazduha, a ono čega najviše nema i do čega je najteže doći jeste baš taj vazduh, ta životvorna energija koja ponekad i najbesmislenije situacije zna da oplemeni nečim što bi se čak moglo nazvati i smislom. Deluje kao bolest, prava pravcata, sa svim simptomima depresije. Zapravo, to i jeste depresija proistekla iz, na prvi pogled, razumljivih razloga. Depresija čoveka izgubljenog u pustinji, čija je svaka inicijativa besmislena, štaviše, podrazumeva samo gubitak energije. To je depresija čoveka kome je sve, osim njega samog, oduzeto, i koji je prepušten samo svojoj nadi i srećnim okolnostima u okruženju u kojem srećnih okolnosti nema. To je nesreća u nesreći, beda koja izaziva još veću bedu.

Nema inicijative, nema otpora, pomirenja, ni očekivanja bilo čega, a svest se nikako ne miri sa najgorim koje je jedino izvesno, ali još uvek daleko. Čega god misao da se dotakne, sve je samo jedno suočavanje sa činjenicama, sa nepodnošljivim stanjem potpune nemoći i izgubljenosti u spoljašnjem i unutrašnjem sivilu. Ali, koliko god svi ti uticaji bili razumljivi i objektivni, svaki gubitak volje za životom jeste bolesno stanje, a onaj ko je njegova žrtva istovremeno je i težak bolesnik koga bi trebalo lečiti. Međutim, kako u stanjima, da ne kažem sistemima potpunog posrnuća država i naroda nikome nije stalo ni do čijeg života ako to ne podrazumeva materijalnu korist, onda dvonogi, ukoliko još nije počeo da savija kičmu i da se oslanja na ruke, mora da preduzme sve kako bi povratio stanje duha bar na nivo bez očaja koje će mu omogućiti da se, ako ništa drugo, još uvek oseća čovekom.

U takvim situacijama čovek je uglavnom sam, jer nikome, pored svoje, nije potrebna dodatna, tuđa nesreća. To je razumljivo. Ali baš tada u tom i takvom paklenom bitisanju treba iznaći način da se opstane, treba pronaći mehanizme koji će te naterati da shvatiš da si sam, da su okolnosti nepodnošljive ali da je i to samo još jedan izazov, prekretnica koja ti pruža samo dve mogućnosti: da opstaneš ili da te nema. Naravno, ukoliko nestaneš, nije to neka posebna tragedija, čak ni događaj od posebnog značaja. Samo još jedno uginuće u pomoru na koji su ljudi odavno pristali prihvatajući to kao što i  jeste, sastavni deo života sa kojim će se ubuduće sve češće i masovnije suočavati. Jer u ovakvim vremenima nema vrednih, a ni ljubav nije nešto što karakteriše populaciju bednika. U bedi se sve svodi na zadovoljavanje sopstvenih potreba, a naročito međuljudski odnosi. U svim situacijama koje ne služe najosnovnijim potrebama sve se svodi na mrcvarenje i maltretiranje sopstvenim, a opet opštim problemima. Zato su takve okolnosti stvorene za nadgradnju onih koji znaju da iz svega izvuku korist za sebe, a ta korist podrazumeva ne samo spasavanje sopstvenog života, već izlazak iz svega uz obogaćenje još jednim, na žalost, teškim i mučnim, ali i te kako vrednim iskustvom. Jer, ono što bi trebalo znati jeste da je čovek zapravo odgovor na spoljne nadražaje i da nije ni svestan šta je sve u stanju da podnese, a njegova svrha se i sastoji u tome da podnosi, što mu dođe kao trening u oblikovanju sopstvenog duha i tela. To ne znači da se treba miriti sa postojećim stanjem, ali znači da i pored svega i koliko god to besmisleno izgledalo, ne bi trebalo pokleknuti i predati se; ako ni zbog čega drugog a ono zbog onog bednog stanja u kojem se nalazi svaki jebeni gubitnik koji je, pored svega, izgubio i samog sebe. Igrati se sopstvenom i kolektivnom nesrećom jeste najbolja stvar koju čovek može sebi da priušti, a da ne bude smešan pred samim sobom, baš zato što igra za život, što je igra u tom trenutku najozbiljija i najveličanstvenija stvar koju može da iskoristi za svoj opstanak. I tek tada se vidi da zapravo sve i jeste igra, ma koliko se to ponekad činilo surovim i krvavim; da je i rođenje i smrt i sve ono između ta dva neshvatljiva pojma igra i samo igra, i da jedino igrajući i onda kada mu je najmanje do igre, čovek može da pobedi, čak i samoga sebe. A onaj ko pobedi sebe, najveći je, to nikako ne bi trebalo smetnuti sa uma.

Ivan Rajović