Pešaci i vozači

Pešake treba voleti, oni su bolji deo čovečanstva - kažu Iljf i Petrov. Oni su pronašli ovo i ono, uradili jedno i drugo, na posletku, oni su izumeli i prevozna sredstva.

Kad su se pešaci apgrejdovali u vozače, nastao je belaj. Vozači misle da su pešaci spori i nasrtljivi. Pešaci misle da su vozači bahati i nesvesni sopstvene odgovornosti. Ili, možda baš naprotiv, sasvim svesni da su jači pa se shodno tome i ponašaju.

Vozači i pešaci dva su oprečna sveta.

Za pešake ne znam, oni su, nekako, razjedinjena, živopisna bratija, možda i ne doživljavaju jedni druge kao sapatnike, ali postojala je svojevrsna vozačka solidarnost. Dok sam bila dete, sećam se koliko me je impresioniralo to što bi na putu Beograd -Obrenovac ćaletu mimoprolazeći obavezno ablendovali kada bi nailazio na vešto kamuflirane saobraćajne policajce. Plavi su voleli da čekaju kod Ostružnice - čistina, ravan put, legneš na gas, a brzina ograničena na 80, pa na 60 km/h. Dušu dalo da se nakupe šuške.

Sećam se da sam pitala ćaleta - "Pa je l' i ti daješ znak ovima što tebi dolaze u susret kad prođeš panduraciju?"
"Dajem", kazao je on.

 Ma idi? Fantastično. I onda bilo, i još mi je to fantastično.

Činiš nešto drugome ne očekujući da ti se vrati, bar ne direktno, tante za kukuriku.

Postoji prećutni savez, spontana solidarnost - tebi neko čini dobro a ti to dobro daješ dalje.
A i nije reč o saobraćaju.

Desetak godina kasnije, drugi automobil, vozač i put, "Lastina" trasa, autobusa ni za lek, i ukraj puta stopira, mislim da je bio čovek sa devojčicom. Imali smo mesta pozadi, ali se ne zaustavlja: "Ne bi ni on meni stao da ja stopiram", veli.

Tu smo već, u devedesetim godinama. Promenili smo se, otvrdli, okoreli. "Zgazi slabijeg, jer ako bi došao u priliku, i on bi tebe zgazio". Nema veze što je ta prilika hipotetička, što se nikad verovatno i neće desiti, što si ti u ovom deljenju vozač i time si u poziciji moći: iskoristi moć, zgnječi bubašvabu. Pešake treba mrzeti. Treba mrzeti sve ono izmodelo, ono prevaziđeno, slabo, krhko, ono što smo bili i što bismo mogli ponovo postati.

Tuđa muka te se ne tiče, ti živiš svoj život. Ne tiče da li bi kome mogao da pomogneš niti vidiš potrebu za tim: krupne ribe proždiru sitne i ti činiš to isto, ne obazirući se na osećanja onih koji su ispod tebe u lancu ishrane. Hvataš krivinu gde god možeš, "štipaš" on ničijeg ili tuđeg što više možeš, gledaš na život šićardžijski, što bi bilo i simpatično da ti nije sasvim svejedno što tvoja korist ne ide bez tuđe štete. I ti i takvi kao ti ste zaseli u sve fotelje, od baba serine hoklice do pemijerovog tapacirunga, namnožili ste se kao vaške i grizete, grizete, grizete.

I onda kažete: ne valja ova zemlja, ne valjaju ljudi, treba bežati odavde. Treba, bežati onima koji su hladnoću i nedostatak slovenske široke duše kompenzovali zakonima koji te primoravaju da se ponašaš manje-više obzirno i čovečno kad već sam nisi sposoban za to. Ako ništa drugo, bar će da te plate, a za novi ajfon, ajped, gedžete i mandže 'oćeš da istrpiš i neželjni seks (jerbo tamo je i seks uređen,  zakonom ograničenog trajanja pa ako gazda pretera sa izlivima ljubavi može da popije i tužbu).

Ta se ograničenja i propisi, međutim, nisu mogli uspostaviti bez solidarnosti.

Ovde je preko potrebna solidarnost, ljudskost i obzir prema drugome. Da se samoorganizujemo, pomognemo jedni drugima i bar budemo kost u grlu, ako već moramo da budemo sitne ribe. Iskoristimo svaku priliku, ako postoji bilo kakav način da se prejebe samoživost i bahatost onih iznad. Da se izleči dete, da se pomogne pogorelcu, poplavljenom - tu smo saosećali, tu smo povukli. Možda da budemo malo angažovaniji?  Kao onaj seljak - Grk o kojem sam čitala pre koju godinu, koji je donosio svoje proizvode (pirinač li, šta li, ne pamtim više) u školu u obližnjem gradu i prodavao (bez  nezamislivih marži i poreza koje hrane birokratiju) direktno nastavnicima čije su plate u nekoliko navrata "kresane". Dobro njemu, dobro njima.

Da staneš stoperu. Da popravljaš, počevši od malih stvari. Da poštuješ ljude oko sebe čak i kada nisu uvek jasni njihovi ukusi i izbori. Uostalom nikad se ne zna kad ćeš i kome biti vozač, a kome pešak.

Barem ne daj da te jašu.

Iva Radović