Pruži mi ruku

U ovom užurbanom i sticanjem materijalnih dobara obeleženom vremenu, zaboravili smo jednu veoma bitnu stvar. Zaboravili smo biti ljudi. Ali ljudi u pravom smislu te reči. Ljudi sa srcem i dušom. Više se ne okrećemo ni oko sebe, ne obraćamo pažnju ni na sebe, pa kako ćemo na druge? „Sve je laž, samo pusta laž...“, peva Dino Merlin. Jeste, sve je laž. Ali ne mora biti. Ključ je u rukama čoveka. U rukama onoga koji hoće i želi biti čovek u pravom smislu te reči. Čovek sa srcem i dušom.

Srce i duša? Kako to nekako teško, strano, bezvezno zvuči, kažete? Isprazno, frazalno... Nije, samo nam se tako čini, jer smo navikli na laž, obmanu, pretvornost i zlo. To nas, nažalost, okružuje mnogo više nego iskrenost, ljudskost, ljubav i, što je najvažnije, saosećanje. Čak se i u najtežim trenucima bojimo zatražiti pomoć, zavapiti, zamoliti. Nije sve tako crno. Nisu svi tako crni. Nije sve tako sivo i nisu svi tako sivi. Ima svetlosti, ali je njena priroda takva da se mnogo više nazire, a mnogo manje ispoljava, budući da smo uronjeni u mulj i talog. Ipak, nekako je lepo i drago kada se barem jedna iskra svetlosti prolomi i pomoli u ljudskom srcu i duši.

Ne znam kako možemo ostati i uporno ostajemo imuni na tuđu patnju, bol, gubitak, nevolju i nesreću. Kako uopšte možemo i smemo pomisliti, a kamoli reći: „Ma samo neka je meni dobro, a za druge šta me briga“? Odlika je ovo srži ljudske prirode, one žaoke koja bode i ne popušta, a koja se zove narcisoidnost. Od pojedinca, ova boljka dalje raste ka grupama, pa ka masi, dok konačno ne dospe do naroda, i tu nam je kraj. Ono što je u narodu usvojeno, to teško i dragi Bog odvezuje. Od narcisoidnosti dalje kreću sve ostale bolesti, a nedostatak empatije jedna je od njih.

Toliko gladne dece pored koje svakodnevno prolazimo dižući glave visoko (ni nebo nas nije dostojno!), toliko samohranih majki koje mole za komad hleba, toliko tuge, ratova i pakosti, a čovek sam ide, kreće se, vrti se, sličan lutki sa privezanim koncima za noge i ruke, i teži nečemu – svojoj sebičnoj sreći. S povezom preko očiju više se ni ne trudi da ne vidi sav taj jad, nego svesno beži od njega, samo da i on ne bi upao u živo blato i potonuo s gomilom. Išta nastaje? Nastaje egoizam. Dakle, egoizam rađa egoizam. Začarani krug iz kojeg se teško nalazi izlaz, ukoliko se čovek ne prikloni višoj sili i ne počne sebe smatrati ništavnim. Samo nam tako ima napretka i spasa. Samo tako nećemo bez duše prolaziti pored golih, promrznutih ručica koje mole: „Pruži mi ruku...“. Pa zar ne vidite da celo čovečanstvo vapi: „Pruži mi ruku...“? Vape deca, vape odrasli, vape bolesni, vape ranjeni, vape ama baš svi. Zato, strpajmo egoizam u kofer bez rajfešlusa za ponovno otvaranje i obratimo, za početak, pažnju na svoju bolesnu majku i bolnog bližnjeg, a onda možemo još dalje, još više i jače. Jer od početka ionako sve polazi, zar ne?

Slađana Golijanin