Psihologija uspeha

Sve manje ljudi radi na sebi. Neki su se opravdano zapostavili, dok drugi i ne misle na sebe sve dok su u komfort zoni. Ne znam zašto svi čekamo da padnemo na dno da bi počeli raditi na sebi psihički i fizički naravno. Sve češće se povlačimo u sebe i pravimo se da problema ustvari i nema. To je u prvu ruku u redu, šta poslije?

Predlažem da budete više fizički aktivni, jer ako se fizički iscrpimo neće ostati snage za to da se i psihički osećamo loše. Isto tako, zašto očekivati da će se bilo šta promeniti samo tako, "preko noći" i samo od sebe. Neće ništa bez zalaganja. Nije preterivanje reći da za svaki uspeh, pa i onaj početni, najmanji trebamo dati krv, suze i znoj. Ali šta posle?

Posle smo najjači, bar za sebe i u svojoj glavi - zar to nije jedino što nam treba? Zašto nam je  važnije da drugi misle da smo super, a mi se ustvari raspadamo i sebi... Ono što drugi misle nije važno. Važno je kako se čovek oseća kad ostane "sam sa sobom". Skinimo maske, budimo ljudi, živimo život...

Svi znamo da je život veliko kolo sreće i da je sve relativno, da su normalna dešavanja i kad smo na dnu i kad smo na vrhu. I nema garancije da ćemo bez zalaganja ostati ni na jednoj od ovih strana. Dosta ljudi se samo budi i leže ponovo, nisu svesni da svako juče vise nikada nećemo doživeti i da je samo danas stvarnost, a sutrašnjem danu možemo samo da se nadamo.

Posvetite se sebi, nije stvar u šopingu, putovanjima, izlascima, novcu... Nađite svoje skrovište duboko u sebi, nešto što vas smiruje, dajte sebi sat vremena dnevno samo za rad na sebi. Bodrite i podržavajte sami sebe, drugi to sigurno neće. Pomozite kome možete - većina neće to znati da ceni, ali osećaj koji ćete imati kad znate da ste učinili nešto dobro vredi više od svega. Razmislite...

Imamo jedan život i niko ne zna koliko ćemo se u njemu zadržati, a svi se ponašamo kao da ćemo tu biti večno.

Vanja Karanović