Religio ante portas

Koliko je Kant bio u pravu, pišući o religiji kao najštetnijoj formi ljudskog mišljenja, koja u najvećoj meri obeščašćuje čoveka, najbolje svedoče najnoviji događaji u Francuskoj, kao i reakcije dela javnosti na njih.

Teroristički napad na francuski satirični list ’’Charlie Ebdo’’, u kojem je poginulo dvanaest lica, otkrilo nam je iznova, svu štetnost i nakaradnost religije, kao, kako to neki podvlače, moralnog orijentira čoveku. Pod plaštom religijskih osećanja, koja su danas zgodan paravan za obračunavanje sa neistomišljenicima, vrši se neviđeni teror, koji preti da eskalira. U materijalnoj pustoši, koju ostavlja neoliberalni kapitalizam, religija vidi plodno tle za regrutovanje svih obespravljenih, poniženih, opljačkanih ljudi, koji u religijskim načelima traže utehu za svoj položaj. I nije samo islam, mada prednjači, potvrda takve prakse, već i hrišćanski svet, sve više klizi ka klerikalizaciji.

Hteli mi to priznati ili ne, pripadamo zapadnoevropskom civilizacijskom krugu, koji je izgrađen na osnovu načela individualnih prava i sloboda, proklamovanih Francuskom revolucijom. Ovim je srušena apsolutistička era, zasnovana na tzv. božanskim pravima vladara i sveštenstva kao predstavnika boga na zemlji. Danas skoro i da nema čoveka koji ne konzumira svoja prava i slobode, ili se ne poziva na njih, ma koliko su ona delovanjem neoliberalnog kapitalizma, urušena i sužena. Religija kao prirodni neprijatelj novog poretka, mada i u njemu savrseno funkcioniše, strpljivo čeka svoj trenutak. I kao da ga nalazi u sve većem jazu bogatih i siromašnih, te prve koristi kao svoje finansijere, a druge kao oruđe i topovsko meso za ostvarenje svojih ciljeva.

Vidimo kako se ubijaju ljudske ličnosti, a rađaju zveri, spremne da ubijaju, progone, pale, muče... Zarad interesa malobrojnih ljudi u crnim mantijama i njihovih političkih finansijera, a na osnovu tekstova starih nekoliko hiljada godina. I ako su ljudi pod apsolutističkim vladarima bili porobljeni fizički, a pod vlašću religije, porobljeni mentalno, takva žalosna praksa se i danas nastavlja. Političke elite, takođe, vođene svojim sebičnim imperijalističkim interesima, porobljavaju svet fizički i guraju ga na ivicu propasti. Ovim se obnavlja stari savez države i crkve (kao institucionalizovane religije).

Danas, kao u doba apsolutizma, se obnavljaju teme legitimizma, božanskih prava, monarhije, teokratije, istorijskih prava, nacionalnih prava... Pa čak i najbanalnija pitanja dobijaju ovakvu konotaciju. Čovek kao pojedinac se izgubio iz spektra interesovanja, te se opet pretvorio u puki objekat. Mera stvari nije više čovek i njegove potrebe, kako su to svojevremeno proklamovali humanisti, već ’’više sile’’ u raznim vidovima, zarad čije dobre volje se moramo pokoravati i postati dobri podanici, a ne individualne ličnosti i građani.

Prepraviću malo reči Sema Herisa, te reći, da mi zapravo i nemamo posla sa teroristima, već sa religijom, kao proizvođačem mržnje, netrpeljivosti, haosa, smrti, progona... Lako je eliminisati teroriste, ali je mnogo teže osloboditi se mentalnih religijskih okova, koji nas, kako to reče već pomenuti Kant, drže u stanju maloletstva.

Činiti i opravdavati zločine, je gubljenje ljudskosti i poslednji čin religijskog (samo)ubistva. Tolerisati religisjku praksu pod vidom verske tolerancije i ćutati o tome, zapravo je strah od religije, te isto tako zločin prema humanosti i ljudskosti. Zapravo, ko to toleriše i ćuti,  je i saučesnik u svemu tome. Mi nemamo pravo da ćutimo, jer nas na to obavezuju milioni ubijenih, spaljenih, prognanih, zabranjenih, eksploatisanih... kroz istoriju, koji su se borili da svako od nas ima pravo na stav, na slobodu izražavanja i mišljenja; koji su nam ostavili svet, ma kako da je narušen, u kojem svako ima pravo da se ostvari u skladu sa ličnim shvatanjima i potrebama. Ti ljudi su posejali seme slobode, te ono mora nići u punoj veličini, ma kako na njega bacali smeće i trovali ga.

Upitajmo se, da li i mi sutra možemo doći pod udar neke verske dogme, iz bilo kog razloga! Ko ima prava da nam oduzme slobodu sa kojom se rađamo? Najlakše je ići linijom manjeg otpora, te pristati na nečovečan poredak u kojem su ljudi klasifikovani na hrišćane, muslimane, budiste, Nemce, Francuze, Kineze, Srbe... a ne na pametne i glupe, dobre i loše, kreativne i destruktivne, vredne i lenje.... Zapravo, najteže je biti čovek.

Zato, budimo ličnosti i građani, a ne podanici i sluge!

Igor Maksimović