Treba imat' dušu

Zagovornicima privatizacije, protivnicima društvene svojine mora se dati za pravo u jednom: ljudi su najčešće sebične gnjide koje baš zabole ćoše šta se dešava van granica njihovog tela, njihovog intimnog prostora, njihovog stana; baš im se fućka za tamo neku ulicu u Zemunu, za Niš, Siriju, ili majčicu planetu.

Novobeogradska višespratnica: pre desetak godina počeli su da ugrađuju klime, prvo onako fenserski "da vide d' imam!", a onda masovno - zgrada je sad izbušena kao da je crvotočna, razume se. I dalje se, normalno, đubre bacalo tako što se plastična kesa frljne sa terase, te je padalo na glavu komšiji koji je, manje-više legalno a malo više na mufte, adaptirao vešeraj u prizemlju. Komšija potegao i napravio plehanu nadstrešnicu, da bi smeće završavalo pod nosom onih sa prvog sprata. Metal ima i tu lepu osobinu da ječi i odzvanja, pa kad klima odozgo sa sedamnaestog kaplje, računaj spratnu visinu 2,40 m; računaj ubrzanje 9,81 m/s2, i kad to krene tak-tak-tak-tak vasceli dan i noć, to je kao kineski sistemi mučenja.

Da se žališ komšinici sa sedamnaestog, ne vredi: ona ne kapira šta joj se zamera. Ona klimu ima, ona će klimu duključi. Ako ti to nije jasno, poteže krunski argument: "Ja sam, gospođo, srčani bolesnik!" À propos, od socijalističkog doba ostalo nam je i to što nazvati nekoga gospođom znači naneti mu obidu. Gospođa je neka nacifrana praznoglava lenjivica koja voli da filozofira i diže nos, a još i ne da srčanom bolesniku duključi klimu. A da podmetnete nešto? Ne može, veli, treba joj za spavaću sobu klima, zato je ugrađena tu, a tu nema terase. A da metnete duže crevo i sprovedete ga do terase? - bačen je konstruktivan predlog. Ne može, veli, nema dovoljan pad i ne valja predugačko crevo. Rečju: Sikter. Zabole me.

Kaplje i dan danji, samo što sada kaplje odasvud na taj lim, pa bruji i dobuje poput letnje kiše. Romantika u klimatizaciji. Pada sa svih strana, ispred ulaza, na prozorski sims, na stepenište. Navikli smo se. Kao i uvek, navikli smo se na gore i navikli smo da je bahatost i odsustvo osećaja za zajedništvo pravilo, a ne izuzetak.

Imam. Daj dupalim.

Nije važno što je temperatura sasvim prihvatljiva i što je jeftinije i ekološki svesnije prosto otvoriti prozor ili ne daj bože, napraviti blasfemičnu antisrpsku promaju. Globalno zagrevenje je nešto čega smo svesni samo kad treba klimatizovati svoj životni prostor; inače je mit koji su smislili Amerikanci, i/ili nas oni namerno uništavaju, a sudbina planete, normalno, ne zavisi od nas - od naših klima, freona, plastičnih kesa, od đubreta koje ostavljamo za sobom nemilice, od drveća koje sečemo bez pardona.

Imam. To je moje, moja svojina, i ja ću time raspolagati kako hoću i nimalo me se ne tiče da li će to nekome  da smeta ili čini nažao. Ako je nešto zajedničko, to se može rabiti i uništavati: to nije ničije.

Ako nas išta bude koštalo - a već nas košta, onda je to uskogrudost, kratkovidost i sebičluk. Sve ono što zavisi od angažovanja velikog broja ljudi često trune i propada; i u psihologiji je opisan ovaj fenomen: tada očekujemo da će neko drugi reagovati, da ne moram ja da budem taj koji će nešto da pokrene. Jednostavno je okrenuti glavu i reći - to nije moj problem, ja gledam svoju zadnjicu i svoja posla. Neka bude dobro meni i mojoj deci, mojim prijateljima, mojim ljudima.

Možda je to najopasnija posledica atomizacije i snažnog divljenja individualnosti i samodovoljnosti. Inokosnost i samosvojnost može da se pretvori u samozadovoljstvo, sebičluk, često i bezrazložnu, apriornu surovost prema drugima. Može biti podjednako opasna kao i beslovesno pokoravanje mišljenju i delanju čopora.

I dalje smo prinuđeni, dopadalo nam se to ili ne, da delimo život i prostor sa drugim ljudima. Možda je izvodljivo promeniti kuću, posao, grad, uteći u drugu državu (gde ljudi nisu takvi kao mi ovde), ali na kraju, ostajemo još uvek na istoj planeti; taj svet ostavljamo svojim potomcima. Na koncu, od nas zavisi.
Revolucije - i evolucije - počinju pogledom koji obuhvata više od sopstvenog dobra; one podrazumevaju brigu za drugog - i to važi od mikrokosmosa stambene zgrade, preko grada i države, pa do dunjaluka samog. Treba nam solidarnost i briga.       
                     

Ne umanjujem važnost racionalnosti, ali za opstanak - treba imat' dušu.

Iva Radović