U najgorem trenutku na najgorem mestu na planeti

Tako je sve to počelo, a možda i nije. Zapravo, počinjalo je i počinjalo mnogo, mnogo pre nego što se čitavo sranje pokazalo u svom punom obimu i smradu. 

Počinjalo je tihim ludilom balkanskin nacionalista, pritajenih zaverenika i naslednika  komunističke zavere.  Počinjalo je kao što počinje  svaka nesreća, kao kada krv konju šišmiš pije iz vratne žile. I sve je propadalo pred našim očima. I sve smo videli  što oči mogu da vide, sve čuli što nije za ljudske uši, sve nadajući se da svemu dolazi kraj, da samo valja biti strpljiv i istrajan, a prolazile su decenije sa ešelonima ludaka na pozornici užasa. 

I činilo se u jednom momentu da smo na kraju, da nema goreg od onoga što jeste i da bi po nekoj logici trebalo da krenemo da se oporavljamo. Ali, sve što se dešavalo kao proizvod sveopšteg ludila i ne može biti ništa drugo do ludilo samo. Sedeo sam mirno, kao fakir, i čekao da se neko seti da negde postojim neki ja, ne toliko običan ja kojeg bi u normalnim vremenima poštovali, možda ne previše, tek toliko 
kao jednog od boljih savremenih i znate već... Ali niko se nije sećao, ni pet para niko nije davao, nikoga nije boleo kurac. Nije ni čudo, svi su bili preplašeni, zabavljeni svojom mukom, a vlast eh, vlast nikad nije volela  bolje od sebe u svojoj blizini. Sedeo sam, čekao, smišljao šta da radim u vremenu kada ni um ni poezija ne samo da nisu bili ni na kakvoj ceni, bile su to poslednje dve stvari na planeti koje su nekoga zanimale. 

Autor: Vladan Matijević

Držao sam se hrabro verujući da postoji neka  jebena pravda, da postoji neka magija koja posvećenika pesmi i pevanju  ne može tek tako da ostavi na dnu da ugine, da skapa kao poslednji brodski pacov. Ali, moglo je.  Danima se ništa nije dešavalo, niko nije dolazio, niko nije zvao. Štaviše, kao da su me namerno izbegavali, zbog stida, osvete, likovanja ili čega već. I tek tada shvatih da su me voleli, bar sam tako mislio, zato što su me se plašili, zato što sam mogao mnogo toga da učinim za druge.

Mogao sam i za sebe ali nikad to nisam uradio i sada se kajem ali kasno je. Sedim, čekam setiće se neko, mislim, setiće se da postojim i jebeni ja, da su me do juče pozdravljali kao dostojnog pozdrava, dičili se time što me poznaju, ode mi pisali, kreteni.
Čekam ali se ništa ne događa i kako dani prolaze sve više padam u zaborav i u sopstvenim očima uplašen da i samoga sebe ne izgubim iz memorije. Nastojim da radim, da pišem, potpuno svestan da to nikada nikome neće biti potrebno, da nikada niko i nigde to neće pročitati, a ipak pišem dok oko mene umiru ljudi.

Ivane Rajoviću kažem sebi, imaš tu čast da živiš u najgorem trenutku na najgorem mestu na planeti i to je tvoje radno mesto, to je tvoja inspiracija i niko kao ti neće moći da opiše bedu u tolikim količinama kao ti - gladan, sam, zagledan u krah svega onoga u šta si verovao, žrtva sopstvene borbe za humano društvo kao što je oduvek bilo na ovoj planeti. Ali nikada tako i u tolikoj meri, nikada se i nigde civilizacija nije toliko survala u toku jednog ljudskog života. Nikada nigde niko nije video kako padaju sve maske i kako ogoljeni čovek poput pokisle mačke gubi sopstveni lik nemoćan pred svekolikom bedom u kojoj se otima, krade i siluje. Bedom u kojoj ne važe nikakva pravila osim pravila sile i prevare. Ko je uspeo da pobegne blagovremeno, taj je našao spas, svi ostali nemaju kud iz najgoreg mesta na svetu, a nema suda, nema pravde, nema logike, ničega nema. Samo još ponegde tinja neka polovična potreba da se preživi, više zbog drugih, više zbog dece koja na ovom svetu nikad ništa lepo nisu videla, a već su ljudi, tridesetogodišnjaci bez igde ičega koji i ne znaju šta im nedostaje i kako bi trebalo živeti, koji o životu spolja znaju samo preko brbljive lažovizije. 

I shvatam koliko je život opaka stvar i koliko je važno biti surov da bi se preživelo. I shvatih koliko je bilo pogrešno biti pesnik u vremenima koja su prethodila ovim. 

Trebalo je biti gad! Shvatam u kakvoj smo zabludi bili sve vreme slušajući one koji su nas učili glupostima, koji su od nas pravili filosofe, pesnike, božje darove, umetnike, estete, humaniste, Samarićane jebene nesposobne da prežive u modernom svetu, u areni kakva jeste, nenašminkanoj, nedoteranoj, nepripremljenoj za naše poglede pomračene od gluposti i podaništva, od neznanja da su svi plodovi ovoga sveta uvek pripadali onima koji su znali samo za sebe, za svoje sebične, patološke potrebe. Jer čovek je zapravo i rođen zarad sebe, a ne da bude dobar drugima u ovom najmanje ljudskom svetu, kao i u svim drugim svetovima gde je bitno preživeti, gde je jedina važna stvar opstati, jer samo onda
možeš reći da si neko i da si nešto u životu postigao. Tek tada možeš sesti da pišeš. 

Ovako nema više ni tuge, nema načina da bilo šta uradiš za sebe  i druge i ostaje ti samo da gledaš, da slušaš plač i zapomaganje
gladnih penzosa, da gledaš žene koje štrajkuju glađu za parče hleba, da gledaš radnike kojima niko više neće, niti može da pomogne, da gledaš zemlju u potpunom rasulu sa gomilom parazita koji žive svoje imaginarne živote sagrađene na drogi, na prevarama, ratovima, na podaništvu. I nigde čoveka, jebote, nigde topline u ljudskom pogledu. Čak se i bednici samih sebe stide  nenaviknuti na bedu u tolikoj količini i takvom bezdušnom okruženju.

A ludilo fijuče kao košava. Specifično neko ludilo – egzistencijalno, koje je uvek upereno protiv nekog drugog i samo govori o tome da više nema logike, da ono što je u ljudima preostalo jeste brabonjak nagona da se traje. Dokle  i zašto -  ni dragi bog  više ne zna. 

 I to ti je to, Ivane Rajoviću, imaš retko zadovoljstvo da budeš u najgorem trenutku na najgorem mestu na svetu i pokušaj da živiš od toga ili crkni kao pas, koga boli kurac!

Ivan Rajović