Veliki bot

Gadljiv na prostotu i samovaspitavan na nekim sebi svojstvenim vrednostima, uporno sam izbegavao da, bar i letimičnim pogledom, učestvujem u rijaliti programima. Valjda sam mislio da ću se na taj način sačuvati od prostote i agresivnog razvrata koji je nadirao otud. Ili sam bar slutio da je to tako. Sebično, priznajem. No, nemoguće je bilo zaštititi se, tamponima za uši, slepačkim đozlucima, bunkerom ili gluvom sobom. Tu i tamo u mimohodu, puzanju ka izvorištima elitne kulture, u čekaonicama ničega i drugim javnim mestima presrela bi me neka gola guzica, sumanuta faca, poprsje neke drljave sisate učesnice, nekog od rođenja sumasišavčeg estrad(al)nog umetnika, a uši bi mi zasuo splet najsočnijih gadosti maternjeg nam jezika. I koliko god se trudio, sve je bilo uzalud, oni su se toliko uvukli u naše živote da im je nemoguće umaći, čak ni iza manastirskih zidina. Budio sam se iz najdubljeg sna prepadnut kricima i krkljanjem pridavljenog kurjaka koji su dopirali kroz otvoren prozor, ubeđen da je Milosrdni anđeo opet nad nama raširio svoja menstrualnom krvlju ulepljena krilca. Išao sam dotle da se čak ni profesionalno, a ni zbog bilo kojeg drugog razloga, nisam intersovao za suštinu pojave koja mi je bila odvratna, čak bih rekao zločinački osmišljena i uperena protiv one čestice razuma i ljudskosti za koju sam pretpostavljao da se još uvek negde sačuvala, među napaćenom sabraćom i sasekama. 

Iz uzgrednih razgovora sa slučajnim sagovornicima ili jednostavnim odvajanjem uveta na mestima gde se okuplja tranzicioni klatež dalo se zaključiti da su, osim mene i verovatno još nekolicine otuđenih primeraka moderne civilizacije, svi i te kako upućeni u tajne rijaliti stvarnosti. Profesorke u penziji, sudije, medicinske sestre, matičari, advokati, kobasičari, precizni mehaničari, psihološkinje, učiteljice, higijeničarke… Prosto rečeno predstavnici svih slojeva, struktura i intelektualnih nivoa, i to bez kupljenih diploma jer prost narod nema kintu za taj luksuz. Osim toga, ne može čovek ni filtere za punjenje da kupi, a da mu se pušački pogled ne zalepi za bulju neke starlete, tetovažu nekog robijaša ili ispumpanu sisu balegom umazane farmerke. To me je čak nerviralo, to saznanje da ti naoko čestiti ljudi svoje poslednje dane olako rasipaju danonoćno zureći u kenjare tih raspomamljenih kurvetina i njihovih dojebnika, sa leptirićima pri dnu stomaka, verovatno.  Umalo se nisam samoubio kad me je trogodišnja devojčica, anđelak plavooki, svojim bezazlenim glasićem buduće starlete upitala : „Da li vi gledate veliki brat?” A ja hteo da joj prepričavam  Malog princa. Idiot. Nisam se više ni zapitkivao kuda ide ovaj svet, sve mi je bilo jasno. Moj svet ruskih i drugih klasika, na kojem sam stasavao, ostao je samo moj, kao  opsena, a ja ubogi izopštenik, potpuno skrenut sa  civilizacijskih tokova. Nisam više imao sagovornika među onima koji su za Gogolja mislili da je novi prašak za buve, ali su svi znali ko je neki Zmaj od jebem li ga čega.

I onda pokušah da se zainteresujem za ovu temu. Kad tamo, kaže Viki, rijaliti je zapravo, po zamisli genijalnih magova svetlomične udružbe, težnja da se ljudi i njihovi mikrokosmosi prikažu onakvim kakvi jesu, bez glumatanja  i ostalih podjebavanja kao u ovome što nije rijaliti, već svet u kojem živimo. I tad mi puče pred očima. Budalo, rekoh sebi pa, to je svet, to su ljudi, to je stvarnost onakva kakva jeste, koja se za kratko vreme prenela u sve pore vanteleviziskog egzistiranja. I zaista, okrenem se oko sebe i pogledam, kad ono jebote, sve rijaliti: prostaci, prevaranti, opaljeni zmajevi bez krila i mozga, lake kamenjarke, teški robijaši, ocvali moroni i oni za nijansu tuplji, koji ih drže na uzdi samo zato što su se blagovremeno uortačili sa sebi sličnima. Sve  isto, samo bez reklama.

A onda čuh i to da tetoviranu bulju nekog bivšeg robijaša, čak i dok spava i češe je svojom mišićavom levicom, gleda deset puta više interesanata nego dnevnik. Znači li to da ni botovi više ne gledaju vođu, ili da samo vojnici partije po direktivi prate vesti i vođine mudre misli? Kako god da je, zaključih, sve je rijaliti, a ako moram da biram između Stanijine kenjare i njihovog dnevnika, i ja sam za ovo prvo. Jeste primitvno i do bola ogavno, ali ipak ne zatupljuje toliko kao ovo drugo. Uostalom, kako čujem, tamo ima i seksa, besplatno, a ovamo samo Veliki bot, vaginalna manipulacija i to za pretplatu, smanjenje penzija i plata i, što je najgore, uz teško vređanje inteligencije. Jer, konačno smo shvatili, rijaliti je edukativni program koji ima za cilj da nam pokaže nas, baš onakve kakvi jesmo, sa jedne i druge strane ekrana. A takvi smo da nismo ni za gde smo, nažalost.

Ivan Rajović