Zlatni i truli

Zlatni momci, zlatne devojke, zlatni orlići, zlatne košarkašice, zlatni Đoković, vaterpolisti, odbojkaši. Srbija zemlja sporta, evo i rumena drugarka, koja prodaje jaja ispred "Maksija", barata teniskim vokabularom.

Stanovnici Srbije, hajd' da ne kažem samo Srbi, sportska su nacija utoliko što su nam sportska takmičenja za koja do juče nismo ni znali, niti nam je padalo na pamet da ih pratimo, danas postala važnija od života.

"Hleba i igara", a kako je hleba sve manje, sve je skuplji i gorči, mora se igrama nadomeštati.

Nije, međutim, naše opsesivno uživanje u nacionalnim sportskim uspesima samo skretanje pažnje sa tegobnih života koje vodimo. Sport je postao temelj nacionalnog identiteta, jedina kohezivna sila koja nas, umorne od sveopšte truleži, drži sjedinjene sa majčicom Srbijom.

I naši veliki veziri i ostala smrdljiva žgadija koja nas je ponizila i bacila na kolena, vrlo dobro to zna. Oni ne prezaju od pokvarenih pokušaja da se uz njih umetnu i ozare njihovim zlatom, da lažu i nadmeću se šta će im sve matica dati i čime će ih nagraditi. Vešto bacanje prašine u oči; dok se jedni upiru da dokažu da od toga nema ništa (što je tačno) drugi se  bune što isti tretman nemaju i naučnici ili umetnici, već je to privilegija populistički orijentisanih delatnosti (što je takođe tačno). Nije to važno u trenutku dok i sportiste i ushićenu publiku plavi adrenalin; u takvim situacijama čak i Dačić ili Palma mogli bi da budu simpatični, pod uslovom da ne dave mnogo i da zlaćanima otvore kapiju za  balkon.

Čuveni balkon.

Da se nosite,  sa sve balkonom.

Malo je stvari koje me iritiraju tako kao taj balkon.

Da se razumemo, svaka čast sportistima, poštujem veoma njihovo dugogodišnje odricanje i trud da bi postigli takve i tolike uspehe; ali oni to čine, pre svega - za sebe. Oni će od toga zaraditi lepe novce, za njih će se čuti i znati, o njih će se otimati sportski klubovi; a mi ćemo i dalje truliti u ovom kalu, i dalje ćemo mitologizovati uspehe koji, u suštini, nisu naši. I dalje ćemo pokazivati srednji prst svetu: "Ha, znate li sada gde je Srbija?", smišljati bljutave štosove kojima ćemo podupirati nacionalni ponos: "Evropa odlučila da Srbiju ogradi žicom kako bi sprečila njene sportiste da putuju na svetska takmičenja". I dalje će novinari baliti mikrofone u zanosu i manihejski posmatrati svaku utakmicu: epski sudar snažnog/pokvarenog/bogatog Zapada, ili nekog od komšija (ko li je već suparnik)  i male, ali srčane, kurčevite, ponosne, hrabre, mišićave, prpošne Srbije; večni sukob dobra i zla, svetla i tame!

Oni će tamo, na tom balkonu, recitovati popularnu heroiku - srce na terenu, ovo je za Srbiju, Bože pravde, oče naš, majko zemljo, vi ste nam bili vetar u leđa.
A spontano okupljena masa, okićena tu i tamo nacionalnim simbolima i nacionalnim gadostima poput crnih zastava sa lobanjom, lascivnih i tobož duhovitih transparenata, dobiće priliku da se nečemu raduje i zaboravi svoju muku.

Da se nosite, sa sve balkonom.

Pod tim balkonom nekada su trajale demonstracije, padali su kanisteri suzavca i izvikivale se političke parole. A mi koji smo tamo stajali, prkosili i plakali, pokušavali smo da promenimo nešto, da život u ovoj Srbiji učinimo dostojnim čoveka, slobodnog čoveka! Da se nosite svi vi koji ste se tada pojavili na tom balkonu, svi vi, gmizavci sa kravatama i izdašnim bankovnim računima, svi vi koji ste nam davali nadu da ćete možda učiniti nešto i za nas i za tu zemlju, a ne samo za svoje ionako dovoljno masne guzice. Da se nosite svi vi koji ste nas porinuli u takvo beznađe, da više nikome ne pada na pamet da se buni. Nema svrhe, nema nade.

Sada kao psi na kratkom lancu lajemo po društvenim mrežama i čikamo jedni druge da se pojavimo na ulici - i normalno, niko to ne čini. "Koga dovesti na vlast? Šta će doneti anarhija ili novi izbori? Evo, ti mi predloži rešenje i ja ću prvi (za tobom) na ulicu? Ne, brajko moj, odavde treba bežati".

Ako masa od deset, petnaest hiljada ljudi može spontano da se okupi da se nečemu poraduje, može, vala, i da demonstrira gnev. Da pritera cara do duvara i primora ga da se drži zakona, pravde i sopstvenih obećanja. Eto - to predlažem. Da ih, jednog po jednog, naučimo odgovornosti, naučimo kome su odgovorni.

I onda neće biti toliko važno je li car onaj peder (izvinjavam se pederima) ili neka druga budala.

Iva Radović