Exit iz srpskog ludila

Poznato je već da su građani Srbije decenijama bili stavljani u poziciju da biraju između dva zla, sve do onog trenutka kad su ta zla dovedena u istu ravan, po intenzitetu, formi i eventualnim rezultatima, kada su zapravo postala jedno zlo u dve različite forme ili ludačke košulje, svejedno. Čak, budući da opozicije ovde više i nema, moglo bi se reći da su sva zla postala jedno, i smeštena u jednu kutiju sa dobro nam znanom nalepnicom.

Ali, baš zbog toga, a i svega ostalog,  moglo bi se reći da je neverovatna količina nezadovoljstva prisutna u svakom pojedincu, i teško je shvatiti stanje pred neminovnim praskom u kojem sve deluje prividno mlako, nedorečeno i naivno. Kao da se zaboravlja koja je količina zla prisutna na ovim prostorima, i to zla u svom najgorem vidu. Kao da niko ne želi da prizna da svaki takozvani politički radnik mirne duše može u svakom trenutku da dopadne bukagija, samo kada na drugoj strani ne bi bili oni kojima je ista sudbina namenjena. Uostalom, poznato je to valjda, Srbija nije država, ona je samo eksperiment, prvi te vrste u ljudskoj istoriji. Tvorevina sazdana na negacijama koju, što je paradoksalno, te negacije održavaju u njenom besmislenom trajanju između ništavila i civilizovanog sveta, između upotrebe visokorazvijenih tehnologija i neizmerne brige za opstanak ptica i životinja i totalnog odsustva empatije prema sopstvenoj sabraći.

I kao da niko ne želi da vidi da je potrebno promeniti pravila igre kako bi se pojedinci prizvali pameti, a ne očekivati pojavu mesije iz raspamećene mase, međusobno konfrontirane po svim mogućim osnovama. A sve to u narodu kojem su nesloga i netrpeljivost bližnjih ugrađene u genetski kod. Kako je moguće logikom objasniti situaciju u kojoj svoji idu protiv svojih, kuraženi dojučerašnjim ljutim neprijateljima? Kako shvatiti tu količinu mržnje među strankama sa istim predznakom i poljupce sa dojučerašnjim tiranima i progoniteljima? DSS protiv DS, SNS protiv SRS, NS protiv SPO, G 17+ protiv svih, a minorne stranke i ove i one, koje su “najzaslužnije” za sve ovo, tu su da pripomognu potpunoj konfuziji, i pažnju javnosti odvrate od svojih dugogodišnjih zlodela.

U takvom potpunom posrnuću, vlast je postala jedina stvar koja ima jasno značenje i smisao. Samo vlast je ta magija koja, makar i na kratko, može njenom nosiocu da priušti trenutne lagodnosti života pre nego što se potone u sveopštem beznađu, ukoliko se uspe sa očuvanjem žive glave. Nažalost, još jedom se, i na ovom slučaju, da videti do koje mere su razum, tolerancija i humanost krhke kategorije u suočenju sa primitivizmom i vlastoljubljem. No, šta god da se desi, dobro biti neće. Jer da bi se srpsko rasulo neutralisalo i dovelo na neku početnu poziciju uspona, potrebno je da prođu decenije, a za to, sada je već sasvim izvesno, niko više ovde nema strpljenja, a ni vitalnih potencijala. Mrtva trka, rekli bi neki ljubitelji šumadijskog rokenrola, koji će se slušati narednih meseci na svojevrsnom srpskom, bar se nadam, EXIT-u iz ludila. Jer šta god da bude, sada je već i najvećim zanesenjacima i iluzionistima jasno, da ovako više ne može.

Strašno je za civilizovanog čoveka, čak i sa prosečnim intelektom, da pristane na život u vremenu gde je svaki dan koji dolazi daleko nepodnošljiviji  od prethodnog, a bez ikakvih mogućnosti da bilo šta učini kako bi promenio faktičko stanje. Ima li šta pogubnije od egzistencije u uslovima kada sve što dotakneš, sve što pomisliš ili pokušaš da izbaciš iz memorije zaudara na besmisao, na uzaludnost postojanja, kada je srozavanje svih merila vrednosti postalo opšti trend, svojevrsna strategija za dominaciju životinjskog nad ljudskim principom? Ludilo mozga, kažu naši klinci.

Čak i da ništa drugo nije učinjeno, način na koji je izvedena privatizacija, pošto su prethodno ućutkani svi slobodoumni novinari i mediji, najočiglediji je pokazatelj podlosti. Uostalom, osim navodnog zalaganja za Evropu i, kaobajagi, odbrane Kosova i Metohije, ništa nije učinjeno za dobrobit države i naroda. Nije li to još jedna u nizu ludosti, kako bi Srbi i svi oni koji sa njima žive, zarad Kosova i definitivno postali nebeski ili narod zemaljski da zemaljskiji ne može biti? Nemoguće je da toliko katastrofalnih poteza na jednom mestu, i za tako kratko vreme može biti proizvod slučajnosti. Dakle, kao što rekoh, Srbija je eksperiment, i zato treba biti srećan, žrtvovati se u korist nauke, pa makar iz vašeg pepela ne niklo ništa. Ponekad je važno učestvovati, zar ne? A ovo je jedinstvena prilika, jer ovakvo ludilo više nigde nikada neće da se ponovi, to je jedino sigurno.

Ivan Rajović