Hleba, Gospode, hleba, a ne krstova i praznoslovlja

Skoro sve što napisah imalo je za cilj da ukaže na zlo koje dolazi. Mnogo toga što napisaše drugi služilo je tome da se slika ulepša, a pravo stanje sakrije. Ćutanjem novinara, pisaca i drugih takozvanih razumnih ljudi, i tihim uklanjanjem svih onih koji su bili voljni da iskreno, argumentovano i otvoreno govore o svemu što se dešava u Kraljevu, napravljen je prostor u kojem je bilo moguće raditi sve ono što se smatra nečasnim i nemoralnim, ali korisnim u političke svrhe. Na taj način, stvorena je sasvim pogrešna slika o ovom gradu i ljudima u njemu, na kojoj su mnogi profitirali, a i danas su tu – među nama. U takvim radnjama, poznato je to, uglavnom učestvuju povezane grupe pojedinaca, pod patronatom takozvanih otuđenih centara moći, a ti lokalni namesnici se drže zajedno, što im omogućava da decenijama opstajavaju na najboljim mestima, uz sve privilegije koje to donosi. Prema tome, Kraljevo je grad obmane, laži i prevare u kojem je, gotovo sve što se čuje od nadležnih, najobičnija izmišljotina. To je grad koji je odavno prepušten samome sebi i šačici organizovanih prevaranata, koji su vršljali i radili šta ih je volja, prevashodno iz lične koristi, a na štetu svih poštenih i čestitih ljudi, što je ovih dana, reklo bi se, došlo do konačne spoznaje i demistifikacije..

Zvanična statistika kaže da je Kraljevo, po svim parametrima, jedan od najgorih gradova za život u civilizovanom svetu. To zapravo i nije grad, to je stanište nevoljnika zaboravljenih u vremenu i prostoru, ljudi bez igde ičega među kulisama ove, iskreno rečeno, lepe životne pozornice. 

Dug bi bio spisak onoga što ovu naseobinu čini onim što jeste, odnosno nije, jer se radi o mestu u kojem ništa nije onako kako bi trebalo da bude, osim u izjavama takozvanih političara. Naravno, za sve su krivi ”žuti”. Ali, Kraljevo je danas grad sa oko 30.000 nezaposlenih, i skoro isto toliko izbeglih, raseljenih i prognanih koji su se, za razliku od domicilnog življa, odlično snašli u postojećim okolnostima. Ponajbolje su prošli oni koji su ovde našli utočište sa koferima punim osveštanih para od prodaje “svete“ srpske zemlje mrskim albanskim separatistima. Najgore su prošli radnici bivših privrednih giganata, od kojih su svi do jednog, prosto rečeno, urnisani i pretvoreni u divlje botaničke bašte i obitavališta napuštenih životinja.

U Kraljevu trenutno nema privrede, nema mašina koje nešto obrađuju i stvaraju kintu. A kad nema proizvodnje, nema kinte; što znači da nema ničega. U Kraljevu trenutno od svojih plata žive samo oni koji ih primaju iz budžetske kase, i oni koji su pod patronatom Republike, računajući tu penzose i invalide. Svi ostali su, slikovito rečeno, a i bukvalno, na ulici. 

Kako ovaj grad i dalje funkcioniše, ako je to što se ovde dešava funkcionisanje, teško je objasniti bilo kome, a najteže onima koji još uvek veruju u logiku kao nauku i način sagledavanja situacije oko sebe. 

U takvim okolnostima, na planini Stolovi, nedaleko od grada, diže se krst visok 33.5 metara i vredan 100.000 evra, što je izazvalo burno i protivrečno reagovanje svekolike javnosti. Ne znam u čemu je frka. Ako su već upokojili grad i sve što je vredelo u njemu, zar nije logično da i krstaču zabodu u prisustvu grobara i njegovog najbližeg saradnika? Običaj je to pravo-slavni. Uostalom, Crkva je Crkva, vera je vera, a Bog sve to mirno gleda i pušta parazite da se sprdaju i sa Crkvom, i sa verom i sa njim samim, a naročito sa ubogim narodom, koji nikako da progleda i vidi dokle je sve došlo. Ili će biti da je putovođa i jasnovidac konačno došao u narod, kako tvrde neki lokalni naprednjaci, da nas povede i nauči da progledamo i shvatimo da je baš ovo ono što nam pripada i što smo zaslužili.  

Iskreno rečeno, ni meni nikako nije jasno kakve veze ima vera sa metalnom skalamerijom, u vidu krsta vrednom 100.000 evra? Jer, rekoh već, ne radi se ovde o veri, radi se o upokojenom gradu gladnih iz kojeg se beži, a nad kojim se diže krst vredan čitavo bogatstvo, sasvim je svejedno čijih para. Hleba, Gospode, hleba, a ne krstova i praznoslovlja! Bar dok se ne izvučemo iz ovoga u šta su nas ludaci uvalili, a posle ćemo lako. Mada, iskreno rečeno, krstova ovde nikad dosta i kad nas ne bude više, samo će krstovi biti ono što iza nas osta. 

U svom naprednom strmoglavljivanju ka ničemu, uspeli smo da dotaknemo i dno dnoovog dna. Ali, idemo dalje. Sada je već pravi izazov videti na kojoj se tački beDNOg života apatija uzdiže do spoznaje o vreDNOsti tog istog života primerene čoveku, a ne sužnju okupatorskih namesnika.

Što se krstova tiče, oni mogu da budu upotrebljeni na različite načine, to je bar poznato, a svako svoj još od rođenja nosi, zar ne?

Ivan Rajović