Izbori-Selfi Našeg Sunovrata

I, mada bi se čovek ponekad zakleo, ili zaklao, da je sve najgore već video i doživeo, sve je očiglednije da ovom ludilu kraja nema i da nam tek predstoji putovanje ka svršetku. Svaki naredni dan duboko baca u senku prethodne za koje se činilo da su maksimum iživljavanja ispranih mozgova i njihovih programera. Nema nam druge nego da se saberemo i zaronimo u nečist bitisanja koje ni najgori iluzionista nije mogao da spovede u delo. A predstava tek počinje. Dolaze izbori. 

Čemu i zašto baš sada? Čemu taj frenetični polusatni aplauz onih koji su već na vlasti? Kakva se poruka time šalje, kome i šta je to što botovi znaju, a mi i ne naslućujemo? Takvo oduševljenje teško da se može logično objasniti, mada je logika odavno ovde postala nešto čega se samo najblistaviji umovi prisećaju. Neshvatljiva je ta opijenost vođom i njegovom odlukom da se ide na izbore u trenutku kad sve imaju, čak i bez obrisa opozicije koja bi, eventualno, mogla da im stane na crticu. Moglo bi biti, razmišljam, da je baš to taj trenutak u kojem se lagodno, bez ikakvog rizika, može pokupiti taj dobitak od novog mandata na tronu neograničenog vladara. Reklo bi se sasvim prosto, mudro i bez ikakvog rizika koje svaki izlazak pred biračke kutije sobom nosi. 

Sudeći po svemu, iz perspektive prosečnog učesnika u ovome što na život odavno ne liči, stanje je takvo da gore ne može biti. Možda može, ali to više nije stanje, to je pogrom, mrcvarenje već dovoljno dotučenih učesnika. A narod je čudna pojava i nikad se ne može biti sasvim siguran sa njim, čak i kad mu je dobro. Zna da zajebe stvar, ponekad i iz čiste naivnosti, da ne kažem tuposti. Tako bi se, bez obzira na naručene analize marketinških eksperata i samozvanih analitičara moglo dogoditi nešto nepredviđeno, neko čudo koje u jednom momentu neočekivano ispliva i nametne se kao fatalni promašaj.    

Izlaznost, apstinencija, beli listići, precrtani listići, bojkot...samo su neki od načina izražavanja već ubijene volje biračkog tela, bar one njegove još nedotučene većine, u skladu sa snagom i tehnologijom ideologa pojedinih opcija. Mnogo je tu nepoznanica da bi se neko tek tako upustio u tu izbornu avanturu uzdižući svoje oduševljenje na nivo trijumfalizma pre nego što je datum istorijskog događaja određen. 

Ono što je izvesno ukazuje na to da su naprednjaci više nego sigurni u svoju pobedu, oni je već imaju. I ovo, po njima, nisu izbori, ovo je samo verifikacija njihovih saznanja kako se kotiraju u biračkom telu. Dakle, kotiraju se, u to nema sumnje, ukoliko nisu odlučili da počine kolektivno samoubistvo, što odmah odbacujemo kao ludost. Kako je moguće da ne postoji ni minimum dileme da će nešto da pođe po zlu, da može da se dogodi nešto što će ljude da natera na reakciju sasvim suprotnu od očekivane? Uostalom, i Francuska revolucija je počela zbog jednog pečenog pileta, tvrde neki, a onda se sukob nezadovoljnika rasplamsao po svim šavovima i na svim nivoima. 

Verovatno da nikada nigde nisu održani takvi izbori na koje je jedna politička opcija izlazila sa toliko sigurnosti kao da je svaki potencijalni glasač u međuvremenu postao Onazis, a ne goli kurac pod slamenim šeširom. Mada, ne baš svi. Šta je to što daje toliku sigurnost naprednjacima i njihovom vođi da će imati sasvim dovoljno mandata za cementiranje apsolutne vlasti? Matematika.
To je proizvod tog višegodišnjeg besomučnog stranačkog zapošljavanja na koje se gledalo kao na hir, ili nezasitost halapljivih naprednjačkih guzica. Ali, to je i više od toga, i to je tek sada očigledno, to je stvaranje vojske svojih botova spremnih i u vatru i u vodu da krenu za svojim putovođom i jasnovićem.
Ovoga puta, ne glasa se za prazna obećanja, ovoga puta se odrađuje pravo život, odnosno privilegija na njega u vidu radnog mesta. Ne zaboravimo da svako realizovano radno mesto „vuče“ bar desetak glasova bližih i daljih rođaka, švalerki i švalera zadovoljenih upošljenika. Računica je sasvim prosta. Ako se tome dodaju oni koji još uvek funkcionišu na obećanjima, onda je to zaista prava vojska botova koja je prosto nepobediva u dosadašnjoj tehnologiji izbora. Oni zapravo idu da otplate ono što im je unapred dato, za razliku od svih ostalih koji izlaze, ako izađu, kao guske u maglu. 

Prema tome, moglo bi se reći genijalno, mada je to najbolja slika onoga u čemu smo do sada živeli, te neviđene torture u tom neljudskom procesu eliminacije svega što vredi i pravljenja vojske poslušnika koja sve u ovoj zemlji drži pod kontrolom i tek će ukoliko se nešto ozbiljno pod hitno ne preduzme. A za to, bar u ovom trenutku, nema ni snage, ni ideje. Izbori su ponajmanje to „nešto“, u najboljoj varijanti pokušaj da se oteraju ovi, a dođu neki drugi bez ikakve preporuke, osim što su drugi. Naprotiv, izbori su samo još jedna „demokratska“ podvala koja čitavoj ovoj podmukloj operaciji daje legitimitet. Eto, to je ta srpska demokratija, to je srpska humanost u trenutku kada nam je ona najpotrebnija da bismo opstali kao narod, a ne kao botovi.

Ivan Rajović