Jebo ti ovakvu demokratiju

Ako se ovde sve radi u ime demokratije, a ovako nam je kako je, onda se, logično, postavlja pitanje: šta je to demokratija? Etimološki, demokratija je izvedena od grčkih reči demos (narod) i kratein (vladati). Međutim, pažljivijom analizom ove pojave dolazimo do spoznaje da je to puka floskula koja postoji samo u jeziku, budući da ovaj filozofski model državnog sistema čak ni u Atini nije zaživeo, gde je i osmišljen kao takav.

Dakle, ono što ga čini upotrebljivim jeste magična moć proistekla iz njegove zvučnosti, kao neki od pojmova bogate grčke mitologije za koje se čini da, bez obzira na značenje, već u svojoj izgovornoj varijanti samima sebi daju neku magičnu moć i samoobjašnjavaju se, identifikuju, bez obzira na uši kojima su upućene: Zevs, Narcis, Kirka, Ahil, Meduza....

Vladavina naroda, ima li čega lepšeg i zvučnijeg za uši potlačenog naroda od ove čarobne sintagme, od ove magične formulacije koja nagoveštava sve: bratstvo, jedinstvo, slogu, ljubav..., prosto rečeno život po volji većine ili još prostije: najidealniju društvenu tvorevinu u kojoj bi, eventualno, samo šačica visokorangiranih bogataša, prevaranata i zlikovaca drugih formata (kakvi obično čine vladajuće garniture) mogla da se oseća nezadovoljno? A takvih je oduvek bilo manje od 10 %. Društvo u kojem je 10 odsto prebogatih nezadovoljno zaista se ne može smatrati idealnim. Ali, toga nema i nikad ga nije bilo.

Apsurd je u tome da je takozvani američki san odsanjan i na javi oživotvoren usmrćivanjem miliona najdivnijih bića koja su ikada koračala ovom planetom – Indijanaca. Svojevrsne zajednice koja je masakrirana u ime demokratije, inače poznate po tome što je živela u najostvarenijoj harmoniji sa prirodom. A kakva je ta američka demokratija imali su potom priliku da se uvere i svi ostali, na svim tačkama ovoga što mislimo da je Zemlja.

Ipak, ta čarolija koja stoji iza te, kako se pokazalo, mitološke floskule, potakla je i mnoge druge teoretičare i pretendente na vlast da svojim u osnovi pohlepnim i vlastoljubivim konceptima vladanja prikače ovu odrednicu – demokratija.

Međutim, dovoljno je samo baciti letimični pogled na tumačenje ovog pojma pa shvatiti da je demokratija utopistička etiketa za nešto što danas ne postoji ni u najnaprednijim zemljama. Demokratija je, eventualno, nešto ka čemu se ide, ali su svi izgledi da se ovim tempom i sa ovakvim međuljudskim odnosima nikada neće stići. Svet je zalutao u nekom sasvim drugom pravcu, u oblast kojom isključivo upravlja jedan jedini bog – novac.

A ovo u čemu mi živimo (ha, ha - živimo, čuj mene) nazivati demokratijom najbolje rečeno je ruganje “vladajućem” narodu. To što nema nabijanja na kolac, spaljivanja na lomači, veslanja na galijama, giljotine...., nije dovoljno da bi se društvo zvalo demokratskim. Čak bi se moglo reći da su svi pomenuti vidovi torture zaogrnuti nekim drugim vremenu primerenim efektima i dalje prisutni, štaviše, metode za privođenje nepoćudnih svesti mnogo su  brutalnije od pomenutih. Bar mi to dobro znamo.

Dakle, ako ništa ne možemo da promenimo, nedajmo se lagati, demoratije nema. Pogotovu ne ovde. A kad to znamo, možda počnemo da razmišljamo gde da je tažimo. Jer, čak i ako je iluzija stara 3000 godina, lepo zvuči: vladavina naroda, a ne najgorih u njemu, izopačenih umova koje bolesni porivi vode da na nesreći drugih grade  sreću i svoje karijere koje nisu ništa drugo do materijalizovane, fizički   uobličene istorije bolesti. A manifestacija spornih psihičkih stanja nikada nije proizvodila demokratiju, niti će.

Uostalom, oni koji su se obogatili učinili su to na račun onog neprosvećenog, neukog i zatucanog dela svekolike mase koji je u ogromnoj većini. Pitanje je koliko je to humano ali je svakako vreme da se kaže: nema demokratije i tek je neće biti, a vi vidite šta vam je činiti jer, kao što rekoh, i za galijote u ovom svetu postoji adekvatna kompenzacija – čip.

      Svet kakav jeste traži da se odreknemo mnogih stvari kojima su nas učili i za koje smo mislili da su empirijski dostignuti modeli života. Novo vreme traži nov pristup i drugačiji način mišljenja, traži novog čoveka - mašinu, što on zapravo jeste. A vlast u ovakvim demokratijama smenjuje se samo silom, mada ni to ne znači da je voljom naroda. Prosto, demokratije nema, a da bi je bilo državu bi trebalo da vode najsposobniji, što nije teško sprovestu u delo, a što se volje naroda tiče, to je najmanji problem, samo ako je nekome stalo da to sazna, ali nije.

Ivan Rajović