Kad mladi ustanu starosedeoci

U kraljevskom gradu koji se poodavno zaogrnuo prosjačkim ritama, i u kojem su domicilni dopali statusa Mohikanaca u rezervatu, osnovano je Udruženje starosedelaca. Trebalo je da prođu decenije dok Kraljevčani nisu ukapirali da ne ide kad svoju sudbinu prepustiš u ruke drugima. A neki drugi, ko god bili, organizovani u različite lobije i interesne grupe ovaj grad su bukvalno sahranili. Naseobina koja je život organizovala oko giganata počela je da odumire posle njihovog gašenje, što bi se moglo smatrati normalnim, kad sam proces uništavanja postojeće ekonomije ne bi bio nenormalan, kao i oni koji su iza svega stajali. Tako se dogodilo da je ugašeno sve što je moglo da se ugasi, a da niko nije ni prozvan, a ne da je odgovarao za ovu đavolsku rabotu. Što je najgore, niko nije bio ni prozvan, tako da se sve svelo na ono „pojeo vuk magarca“, šta god to značilo, a ti isti krimosi koji su se nafatirali u ta grozna vremena i dalje su tu, ili bar njihovi šegrti. 

U stvari, opisati proces propadanja Kraljeva, ili opisati trenutno stanje, gotovo je nemoguće. Slikovito, to je sada samo pozornica na kojoj se, pred istim kulisama ali sa drugim glumcima, igra predstava koja bi se mogla nazvati „Bitka za život“. Života je sve manje i ima ga samo u naznakama, bar za obične smrtnike koji još nisu pokulili pinkle i odjezdili u lepu majčinu. A nisu zato što nemaju kud ili ih je depresija prikovala za pomenute kulise koje ih bar podsećaju na neka vremena kada je život ovde i imao nekog smisla. I to je ono što drugi ne mogu da shvate, bez obzira kroz šta su prošli. To je ta zona sumraka kada čovek prošeta svojim gradom i čini mu se da je sve tu, da je sve isto, a ništa nije isto. Ima privid da je na sigurnom i na svom, a zapravo je potpuni stranac, čak i samome sebi. Delimično je to posledica tranzicije i kapitalizma koji utiče da se okolina menja u skladu sa zahtevima krupnog kapitala i hirovima novopečenih moćnika, a dobrim delom novih navika i običaja koje su doneli novi ljudi koji su u ovom gradu pronašli svoje stanište. Naravno, ne govorim o ubogima i nevoljnicima kojima je egzistencija ugrožena, već o onima koji svojim parama „udahnjuju“ ili „upumpavaju“ novi život posrnulom gradu. A kakav je taj život najbolje govori to što je Kraljevo postalo ukleti grad iz kojeg se beži glavom bez obzira i što je čak i u izjavama sadašnjih vlastodržaca to uglavnom „mrtav grad“, „crna rupa“, „slepo crevo“ ....       

To je posledica činjenice da su, iz za sada nepoznatih razloga, od ovog grada svi digli ruke i prepustili ga zlehudoj sudbini, kao da priželjkuju da sam od sebe jednostavno nestane sa mape sveta. To je posledica činjenice da se ovde lome koplja dve struje vladajuće partije u borbi za prevlast, a dok se to ne dogodi, ako se dogodi, Kraljevo i Kraljevčani će biti kažnjeni ne samo u materijalnom, već i u svakom drugom smislu. Prema tome u svesti onih koji bi trebalo da brinu o sredini koja je svojevremeno ugostila na desetine hiljada raseljenih ljudi dok su im u drugim, gradovima spuštali rampe ispred nosa, ovaj grad je otpisan. Dokle sve to ide najbolje pokazuje i najnoviji napad sa vrha na jednu od lokalnih televizija čiji je greh samo u tome što je samoblamirajuće vedete vladajuće stranke pustila da budu ono što jesu, a to su već nastupi koji izazivaju mučninu i daleko preko granica kraljevačkog atara.

U takvim okolnostima gde svaka fotografija grada od pre nekoliko decenija deluje kao bajkovita predstava idealne budućnosti, neki mladi ljudi u kojima se još uvek grči, stiska i vri duh starog Kraljeva tražeći da se izvije u zagušljivi prostor kao onaj Aladinov ljubimac, rešili su da se okupe i pokušaju da, kako se to kaže, sudbinu svoga grada preuzmu u svoje ruke. Zašto to da sada nije urađeno, pitanje je koje bi zahtevalo mnogo odgovora od kojih bi neki bili i u korelaciji sa nekom od teorija zavere. U svakom slučaju, ne može se osporiti nikome pravo na odvažnost, kad god da ona dođe, pogotovu kad svima postane jasno da su prepušteni tihom odumiranju pod dreserskim korbačem najgorih u svojim redovima, koji zadivljujuće vulgarnom i bolno surovom i sirovom kadrovskom politikom dolaze na ključna mesta. Kraljevo je grad u kojem je sa javne scene istisnuto sve što misli, ili bar želi da misli, a kao kukavičja jaja su podmetnuti ljudski falsifikati u vidu uglavnom amoralnih, ambicioznih i obezljuđenih narcisoidnih kreatura. A Kraljevo bi, kao i svi drugi gradovi, trebalo da pripada Kraljevčanima, i to najboljim među njima, bar onoliko koliko Beograd pripada Beograđanima. Mnogo li je? 

Uglavnom, Udruženje (ustalih) starosedelaca iz dana u dan raste, sve moćnije, raspevanije i spremnije na nove izazove. A da su im namere ozbiljne govori i to što, kako kažu, u svoje redove neće primati prividno pokajane bivše političare i preletače, niti im treba koalicija sa ljudima koji već dve decenije uništavaju grad. „Svi oni su odavno učinili sve što su znali, a ništa od toga nije bilo u našu korist. I zbog toga sa njima nema sradnje. Naša snaga biće u ljudima koji nemaju politčke repove iz prošlosti. I to je ono što im najviše smeta: Mi nemao ružnu prošlost kao oni i budućnost ovoga grada i nas u njemu pripada nama“, kažu starosedeoci Kraljeva čvrsto rešeni da ovoga puta istraju jer, kako stvari stoje, drugog izbora i nemaju. A i zašto ne bi ako imaju, ili su bar imali, jedan od najlepših gradova koji im je jednostavno otet zarad ludosti...ali, nećemo sad o tome. I neka im je sa srećom, trebaće im.

Ivan Rajović