Krv, gnoj i suze balkanskih ratnika

Više nije sporno to da je čitava koncepcija koja se zvala Jugoslavija, kakva god ona bila, srušena spolja. To više niko i ne krije, tim pre što su, bar u prvo vreme, i mnogi državljani te tvorevine bili srećni što se sve to tako odigralo. Bez ulaženja u suštinu, koja je samo jedan od segmenata takozvane globalne politike, koja se uvek odvija iza nekih zatvorenih vrata, tako da javnost može samo da prisustvuje posledicama i da ih komentariše, moglo bi se reći da je raspad Jugoslavije samo jedan od primera kako fukcioniše Nov svetski poredak koji pred sobom nemilice ruši sve što mu stoji na putu. Ako je već na tako perfidan način srušeno nešto što je imalo mnogo veći ugled u svetu, šta bi se onda moglo očekivati kad je u pitanju odnos Amerike prema onim administrativnim tvorevinama koje su nastale iz te moćne, ili relativno moćne države? Neki su to na vreme shvatili, možda i intuitivno, neki su, opet, svesni ili vođeni nekim čulom ili nagonom jednostavno pronašli nova staništa, a oni koj nisu shvatili ili nisu imali kud, ostali su ovde. Mnogi su to pravdali ili isticali kao svoj patriotizam, mada se to graniči sa zdravim razumom. Uglavnom, nije prošlo puno vremena, da bi svi shvatili kako su bili nasamareni.

Ali, kao i u nekim drugim stvarima, o takvom poniženju je najbolje ćutati. I možda je to deo strategije. Jer, taj pokolj, kojem smo ovde imali “zadovoljstvo“ da prisustvujemo, može se opravdati samo teškim drogama koje su na neki, od nama možda i nepoznatih načina, dospele u krv balkanskih ratnika. Oni koji se sećaju tih vremena, ne mogu da ne osete onu ubilačku jezu kojom je bio ispunjen vazduh, onaj bliski osećaj smrti i krvožednu potrebu za pobedom. Malo se ko tada zapitao, čemu to, i šta je uzrok za toliku mržnju? Ili, šta će biti posle, kad sve ovo prođe, ako prođe, i ako iko preživi, pa bude prisiljen da živi uz dojučerašnje krvnike i siledžije, ili njihove potomke? Naravno, pored pomenutih opijata, poznato nam je i šta su sve mediji u stanju da urade, kako bi takozvanim širokim masama ulile odgovarajuće doze, po svojim merilima dozirane, vakcine za služenje “višim“ interesima. U takvim stanjima, teško je biti mudar i racionalan, a još je teže brinuti o sebi i zadržati ljudsko lice. Jer, ludilo koje te okružuje u svakom času preti ne samo da te proguta, već i da te stavi na stub srama kao državnog neprijatelja, a tvoj jebeni glas razuma, u kakofoniji ratnih pokliča, ima isti efekat kao prdež u rudniku soli.

A onda te isti oni, koji su ludake naterali da se kolju, samozvani humanisti, nateraju da posle pokolja pronađeš i kazniš koljače. U protivnom, kao što se nama dogodilo, ponovo budeš žrtva iživljanja i manifestacija moći, mada bi se sve to moglo okarakterisati i kao najobičnije izdrkavanje. Ili možda, ti veliki, tako rešavaju i dokazuju nešto između sebe, a ovi mali im služe samo kao poligon. E to su, verovatno, na vreme shvatili neki učesnici istorijskih gibanja, kojima su istorijske okolnosti dale tu ulogu da budu tu gde jesu.

Opet, gledano očima pažljivog posmatrača, jasno je da niko nigde ne dolazi zato što voli ili je mnogo pametan, već zato što je u igri mnogo kombinacija i okolnosti, a suština je da onaj ko bude postavljen na mesto vođe, služi nečijim interesima, i svojim dakako. I tu se bitno menja pogled na te šefove država i vlada pojedinih država, pogotovu na one koje imaju predznak “banane“. Koliko god želeli da verujete u suprotno, kad sve ovo znate, postaće vam jasno da su baš ti največi izdajnici države i naroda, čak i pod uslovom da u to što rade veruju, kao i svom ideološkom poslodavcu. Samozvani ili nabeđeni voždovi, očevi nacija i predvodnici naroda u tim kriznim vremenima, kako se pokazalo, samo su bedne marionete u tuđim rukama koje, po pravilu, skončaju kako im i priliči, na najgori mogući način. Reklo bi se da je to neka viša pravda, ali tu ima i mnogo drugih okolnosti koje utiču na to da onaj ko je “zaslužan“ za težak život svojih podanika, to mora da plati. I koliko god bilo ponižavajuće to da razuman čovek ima neku takvu kreaturu za predvodnika, s tim se valja pomiriti. U ovakvim državama, to bi trebalo da bude jasno, ne upravljaju ni mudri, ni pametni, niti po bilo kom osnovu natprosečni, već oni koji su pristali, ili su prisiljeni da budu poltroni. Jer, kako bi izgledao svet, ili ovaj njegov deo, kada bi o tome odlučivali najpametniji među nama, lako je zamisliti. A zašto to nije tako, opet je jasno: zato što to nekome ne odgovara i zato što politika nije ni malo poštena i časna stvar, već zadati cilj do kojeg se mora stići, a što se uglavnom postiže na najgore moguće načine ili, prosto rečeno, na način koji omogućava stizanje bez ikakvog moralnog, ili bilo kakvog drugog ograničenja.

Ako svemu tome dodamo i tranziciju, u onom obliku kako nam je predstavljaju i objašnjavaju, onda postaje jasno da mu svi ti ministri i ostali takozvani visoki funkcioneri dođu samo kao neki moderniji goniči robova, da su tu samo zato da bi obavili posao za nekoga, bili plaćeni za to, a onda pokušali da se povuku i bave nekim biznisom. Ali, kako stvari stoje, iz svega toga nema povlačenja, ili ima, ali je ono onda definitivno i podrazumeva i povlačenje iz života. To je cena koju mora da plati svaki onaj ko se upleo u nešto što je mimo najljudskijih interesa svojih građana, a teško mi je i da zamislim da je moguće da se neko tek tako nađe u toj ekipi, iz koje se regrutuju najagilniji poslušnici. O dobrim namerama i nacionalnim interesima takvih individua iluzorno je govoriti, čak i da su nekim slučajem najpošteniji uspeli da se ubace na ta mesta. Jer postoje danas samo dve stvari koje su nerazdvojne i prate jedna drugu, do groba, a to su moć i pare. Da bi se došlo do političke moći, neophodno je imati pare, a da bi se došlo do para, neophodno je raditi najogavnije stvari, a kada se to već uradi, onda je potrebna moć da bi se zlikovac zaštitio od zakona, a da bi održavao moć, neophodne su mu pare i tu se svaka priča o moralu i patriotizmu prekida. To ne postoji.

Ali, kao što su ti istaknuti pojedinci produžetak nečijih interesa sa strane ili, prosto rečeno - plaćenici, tako i ti plaćenici, ko zna iz kakvih, a ponajčešće najbanalnijih razloga, ovde imaju svoje pristalice, pa je teško svu odgovornost svaliti na pojedince. I, šta? Stiče se utisak da u svemu tome nema krivaca, nema individualne krivice, da su svi samo žrtve nekih viših interesa, čiji se ideolog vešto krije od pogleda i javnosti, da je sve to samo posledica nekih viših sila, što možda i nije daleko od istine. Ali, onda dolazimo do druge, ne manje bitne stvari, da se život koji podrazumeva i one najbitnije karakteristike koje čoveka odlikuju, kako-tako održava na nižim nivoima, dok je za sve one iznad obične ljudske komunikacije to čista iluzija. Kada i to znamo, a svedoci smo da se i taj poslednji bastion morala među nižim klasama u toj tranziciji urušava i nestaje, preostaje nam samo da zaključimo da ljudi, kao vrsta koju smo poznavali, ako smo je ikad poznavali, prestaju da postoje, čak i na najnižim nivoima. Jer, kad se malo bolje pogleda, kad svako zaviri u samog sebe, shvatiće da je čovek bez emocija najobičnija mašina i, što je najtužnije, sa mnogo manje funkcija od modernih robota. I neka vas niko ne laže, sve što ljudi danas rade, rade za sebe, a vi, u najboljem slučaju možete biti izvršilac posla, odnosno isti smrad kao i vaši poslodavci, samo na nižem nivou. I gde su tu ljudi, zapitaćete se. Kakvi ljudi, odgovara vam unutrašnji glas koji je davno, pre vas, spoznao da ljudi ovde više ne obitavaju. Možda negde drugde, ali to nam tek predstoji da istražimo, a ni taj dan nije tako daleko.

Ivan Rajović