Kuke dobrote - simboli naše sramote

Čujem da su neke divne, milosrdne i uz to još i kreativne devojčice došle na ideju da Beograd na vodi i gradove na luku i vodi širom Srbije oplemene kukama dobrote. To su moderne naprave u starom duhu, primerene vremenu u kojem se davimo, na koje se kače darovi za one koji su već prilično potonuli u kaljuzi naše svekolike pogubljenosti. Ne sporim, ideja je dobronamerna i humana, devojke su postale heroine naših dana. Tako i treba. Ja bih samo da stvar razmotrim i sa drugih aspekata. Jer, uzaludno je, očigledno, pozivati se na Deklaraciju o ljudskim pravima čoveka kad, kako god i kuda da se krene, sve se svede na kuku, a imenica čovek  je potpuno nestala iz našeg vokabulara, šerovana u ništavilo sveopšte samoživosti. Čak bi se moglo reći da je čitava Srbija postala jedna velika (ne)milosrdna kuka sa koje vise ostaci dronjaka naših uzaludno potrošenih života. Ma, šta kuka - krst, doduše prilično zakukuljen i kukavan, a i te kako nam dobro poznat.

Ipak, lepa je to ideja i nimalo ne sumnjam da iza nje stoje dobre namere, da se nevoljnicima podeli ono što je nekima nepotrebno i beznačajno, a drugima može i život da znači. Ali gde naći toliko kuka da se bar najkukavniji među kukavcima zbrinu na ovaj način, da dašak ljudske dobrote i samilosti dopre do moždanih okuka i vijuga najsiromašnijih i najponiženijih članova naše reformišuće zajednice?

Moglo bi to  da se proširi i na državni nivo. Da prvi čovek u svakom pogledu, kao kapetan Kuka, izda nalog da se širom zemlje, ovog broda ludaka koji plovi neznano kud, o državnom trošku instaliraju kuke dobrote na koje bi se kačile razne stvari za široku primenu u suženom delovanju autističnog sveta kukavaca ali i predizborna obećanja, reformističke vizije i motivacione poruke kao, recimo:

Izdržite ispod kuke 

dok ne prođu naše muke,

jer tamo kud vodi muka 

ne može ni da se kuka!

Naravno, kuke dobrote bi trebalo odmah uneti i u srpski grb kao originalni heraldički prikaz suštine ovog naprednog razdoblja našeg nacionalnog stasavanja. Tako bi četiri kuke dobrote zamenile već arhaična i, kao što se pokazalo, potpuno nedelotvorna ocila s tim što bi suština poruke ostala ista mada delimično modifikovana u smislu: Samo kuka Srbina spasava.

Moglo bi to da ide i u suprotnom smeru tako što bi srećni narod spreman da se i penzija odrekne zarad spasa domovine svojim izabranicima na političkoj sceni na kuke kačio suvišne stvari iz svog bogatog arsenala dostojanstvenog zlopaćenja: neplaćene račune, neoverene knjižice, sudske pozive, medicinske nalaze, upute za pregled u sledećem veku, otkaze, odbačene radne knjižice, neraspakovane diplome i ostale artefakte jednog crnog stanja u koje su nas gurnuli žuti, zar ne?

Što da ne, na kuke dobrote bi, umesto prevaziđenog, a delotvornog lapota, mogli da budu kačeni, isluženi članovi porodica, takozvani tranzicioni paraziti koji ništa ne doprinose, a ipak bi da jedu – mrcine. Tako bi oni na tim kukama, kao moderni Isusi, bili prepušteni već dokazanoj kolektivnoj dobroti svog samarićanskog naroda koji bi ih pojio, hranio oblačio i opskrbljivao naprednim idejama vođe. Tako bi kuka dobrote, i pored humane i iskrene zamisli, zapravo postala ono što zaista jeste - kuka sramote, kao i sve drugo u zemlji ološa. Jer, da se ne zezamo, ako smo došli dotle da već mnogi samo zahvaljujući kukama uspevaju da opstanu još koji dan u ovoj ludnici onda je to dokaz naše humanosti i žrtve vođinim reformističkim bravurama, ali i nehumanog društva u kojem jesmo. Već sama činjenica da postoje korisnici ili štićenici kuka dobrote najslikovitiji je primer bede  i sramote koje smo dopali nevični i nedorasli svetu u kojem jesmo, ako jesmo.

I tako sve do jednoga dana kad se kuka digne ispod srpske šljive. Jer, pokazalo se kroz istoriju da nema tog zla koje se pobeđuje postavljanjem kuka, makar to bile i kuke dobrote. Kuka je da se diže, kukala nam majka, a ne da visi, čak i ako nešto visi na njoj.

Ivan Rajović