Nacionalna klasa

Što duže čovek poživi na ovom nesrećnom svetu, to ima i više prilike za suočenja sa smrću. To je normalno, mada smrt, kako vreme prolazi, sve više postaje nešto na šta se navikavamo kao na sastavni deo života, što , ne tako davno, nije bio slučaj. Sećam se da su čak i najobičnije, sasvim beznačajne, trivijalne i logične smrti nikome naročito simpatičnih učesnika ove komedije doživljavene kao kolektivne nesreće. Može biti zbog svojstvene nam identifikacije sa stanjem uvoštenog leša i straha od ništavila koje je opšte mesto u ovakvim slučajevima, bez obzira ko i koliko benasto verovao u zagrobno i večno trajanje sopstvene veličanstvene pojave, makar ona bila svedena i samo na ono što se dušom zove. Običaj da se o mrtvima govori sve najbolje, a prećute sve one nepodopštine koje su sastavni deo svake životne uloge, dodatno je doprinosio utisku da nas je ostavio neko čiji će neodstatak bitno da osiromaši naše dalje kolektivno putovanje tamo gde smo se zaputili. Naravno, o onima koji više nikome nisu nikakva konkurencija, niti smetnja mogu se pisati i ode, a iz njihovih životnih priča izvlačiti samo oni detalji koji bi ih prikazali u najboljem svetlu, bar kada se nađu u večitom mraku. Meni je to uvek bilo malo neprijatno, mnogo izveštačeno i prilično budalasto, što se naprasno menja pri poslednjem oproštaju koji u tom trenutku dobija i mnogo kompleksnije značenje. Krećući se među živim (makar i prividno) ljudima uglavnom nailazite na primerke u kojima ima malo toga vrednog poštovanja. No, to je običaj i tu se ništa ne može.

Zahvaljujući medijima pred našim očima su svakodnevno face za koje bismo najviše voleli da nisu ni bile rođene, a čiji bi odlazak u Večna lovišta ili neki od kružića Pakla bio propraćen sa olakšanjem, bez obzira na dalji tok događaja koji nam ni po čemu ne idu na ruku. U traženju prostora za sopstveni opstanak čoveku svakakve misli padaju napamet mada, iskreno rečeno, ima smrti koje bi bile sasvim poželjne, čak blagotvorne budući da podmukle masovne ubice ili zaluditelji masa ni malo ne doprinose harmoniji sveta koja bi trebalo da bude vrhovni cilj našeg postojanja. Ali o tome valjda i sama priroda brine, što do sada i nije bio slučaj, pa je došlo do nekontrolisanog bujanja mediokriteta, a samim tim i zla koje se svetu nametnulo kao vladajući agens. Na žalost, ima i onih, a njih je sve  više, na koje je besmisleno trošiti misli (kao da misli mogu da se troše) čak i kada se tiho i nesvesno priziva njihova eliminacija kao legitimni čin političke borbe i ideoloških principa.

Međutim, problem nastaje kad ode neko iz plejade takozvanih ljudskih gromada, intelektualnih, duhovnih veličina koje već samim svojim postojanjem ovaj svet čine boljim i lepšim. Doduše, ovaj narod je oduvek oskudevao u takvima ali su zbog toga oni koji bi se u tom statusu zatekli za života mnogo jače svetleli i obasjavali prostor, a i pojedince, oko sebe. A kada ode neko ko nam je život činio lepšim, svet podnošljivijim, neko na koga smo mogli da se ugledamo, da od njega nešto naučimo, da ga sledimo  i da mu verujemo, neko ko nam je oblikovao ličnost i pogled na stvari oko nas, onda bezuslovno, kako u našim životima, tako i ukupno, ostaje jedna velika i nenadoknadiva praznina. I to je to što je bolno i nepromenljivo. Jer, u nekim drugim narodma, reklo bi se, kada odu jedni–dolaze drugi, mlađi i moglo bi se reći prethodnicima oplemenjeni ešeloni novih likova koji popunjavaju bojne redove u borbi za humani i osmišljeni svet. Što se nas tiče, sa tugom bi se moglo zaključiti da je sve manje onih koji bi se mogli umetnuti u nastalu prazninu, tek poneka bleda kopija koja ne zavređuje pažnju, čime ta praznina postaje trajna i sve veća, gotovo zjapeća rupa koja opominje i preti. Preti da nas je sve manje koji nešto i nečemu vrede, a sve više onih stereotipnih primeraka koji su samo samima sebi dovoljni i onima koji manipulišu takvima zarad samo sebi znanih i zadatih ciljeva, uglavnom na štetu nacije i svega što vredi u njoj. Osipamo se polako, a poplava istrošene osrednjosti koja sve više naginje ka ništavnosti preti da nas pretvori u društvo bezvrednih kreatura izgubljenih u vremenu i prostoru­­ – masu u vidu biračkog tela čija je jedina svrha da povremeno izađe tamo gde treba i da legitimitet najgorima među sobom da vladaju tom udrugom duhovnih i sveukupnih ljudskih bogalja. Polako odlaze jedan za drugim oni koji su imali reputaciju nacionalne klase. Ono što ostaje ni izbliza nema potencijala da se tog statusa domogne, pa je vreme da se zapitamo: kuda ćemo ovakvi? davno bilo i prošlo. Kao što je sve manje onih koji su u stanju da se zagledaju u ogledalo i postave sebi pitanje: šta je to što će ostati iza mene kad budem mrtav i beo? Uglavnom ništa, ili tek bleda fleka koja vonja na ono što čoveka nikako ne bi trebalo da krasi, niti da ga definiše kao pojavu: gramzivost, parazitizam i  zloba kao nezaobilazni pratilac malih ljudi s tim što bi ovo „ljudi“ trebalo uzeti uslovno. I to bi mogao da bude taj naš „Poslednji krug u Monci“ pre nego što svi skupa odemo tamo odakle smo i došli.

Ivan Rajović