„Nama dobro, a nikome zlo“

Da, lepo to zvuči, svi smo braća i sestre, kolege, sugrađani, prijatelji..., politički organizovani ili apolitični, sasvim je svejedno, svi mi navijamo za istog Đoleta, svi mi idemo pod balkon da pozdravimo genijalne matematičare, tra-la-la. Ali, otkad je zaživeo pluralizam tako je i politika počela da boji i menja naše živote i naš odnos prema stvarnosti i ljudima oko nas. I svi su to gore navedeno, i još mnogo toga, dok ne postanu vlast, a onda se stvari bitno menjaju. Toga smo bar imali prilike da se nagledamo sve ovo vreme putovanja kroz tranziciju. Već sam taj čin ovenčavanja vlašću znači da sve prestaje, da individua postaje naduvena mešina koja se uvlači u svoju vlastitu ljušturu braneći se od zlopoglednih, zlonamernih i zahtevnih znalaca i izlazeći iz nje (ljušture) u cilju ostvarivanja sopstvenih interesa. Čitava ta aktivnost sa pozicije vlasti tako se svodi na ostvarivanje svojih animalnih potreba i dokazivanja svoje „izuzetnosti“ u okruženju takozvanih običnih, mada sebi sličnih, kreatura.

Prostije rečeno, na ovom nivou puta u kapitalizam, nismo shvatili da je politka nešto što bi trebalo da podrazumeva umnu i svaku drugu aktivnost na boljitku čitave nacije iz čega se, dakako, podrazumeva i boljitak samih aktivista. Ne, ovde je politika shvaćena kao borba dve opcije za dominaciju nad svim i svačim, pri čemu se ne biraju sredstva, niti se postavljaju limiti vlastodržačke bahatosti i sebičnosti. I kako ovaj svet uglavnom funkcioniše na obmani tako se, gotovo po pravilu, događa da na vlast dolaze najgori, a još gori odlaze sa nje. A kad neko postane vlast, onda sve prethodno prestaje, onda postaje sebični gonič robova, bar dok traje to erotsko samozadovoljstvo koje se vlašću zove. I svima je to postalo nekako normalno, i svi, izlazeći na izbore, učestvuju u tome kao da to tako mora, čekajući svoju priliku da i oni, koliko- toliko, zasednu, tek  da se nafatiraju, da zbrinu svoje i dobiju kartu za nastavak života.

 Sve je to, valjda, očigledmo svima koji ovo što se ovde dešava doživljavaju svojim čulima. I zato se postavlja pitanje: da li je moguće da neko normalan može sve ovo da gleda drugačije nego kao sveopštu srpsku katastrofu? A, ako to vidi i zna, onda je krajnje neljudski da samo za sebe pokušava da izvuče bilo kakvu korist. Međutim, ako zaista nije u stanju da sagleda razmere sunovrata u kojem smo se našli, onda je to težak patološki slučaj i zahteva hitno i ozbiljno lečenje, a ne izbore. Tu izbora nema.

Prema tome, nema prevare. Ne može biti onih koji ne znaju, samo sebičnih koji, i pored toga što znaju, rade to što rade, a to je monstruozno prema državi i narodu u trenutku najgore i sveopšte krize čije bi posledice svi trebalo bar približno da podele. Ali, opet jedni uživaju i gledaju svoja posla dok trugi gladuju, dok im se oduzima imovina, ili im deca umiru pred očima jer nisu u mogućnosti da ih leče. I, šta se čeka? Da se desetkujemo? Da ostanu samo najizdržljiviji ili najgori i da oni produže taj famozni i nadasve hvaljeni srpski gen? Da nas Vučić vodi u Evropu? Da isti taj bude rodonačelnik neke nove Srbije uzdignute na zgarištu one koja se bar građanskom mogla zvati? Možda, ali će to zanimljiva tvorevina biti sudeći po većini aktera koji pretenduju na tu pionirsku privilegiju.

Ali dok se, u očuvanju stečenih pozicija i zaštiti svojih podrepaša, ukazuje na „istaknute tajkune“ koji su to samo zato što su dozvolili vedetama vladajuće partuje da se na tv pokažu u pravom svetlu, dotle jednim gradićem u provinciji, a i društvenim mrežama, kruži izveštaj takozvanog građanskog novinarstva koji na najbolji način razobličava tehnologiju  aktuelne vlasti u dolaženju do iste i zastrašuje moralnim sunovratom koji se odigrava pred našim očima. U tom opisu, pored uredno navedenih imena, rođačkih, švalerskih i drugih odnosa i funkcija, političkih dakako, sve zaudara od neurotičnog znoja i genitalnih izlučevina aktera političkog života. Ne zna se tu ko koga, gde i kada, ali se zna zašto. Zato što se nekima može, a nekima se dalo, da uz malo vaginalne manipulacije dobiju od života sve ono što se dobiti može. A ima li veće sreće za partijsku vojnikinju, botovku, nego da zadovolji svog partijskog rukovodioca, misionarski, oralno, analno...,, sasvim svejedno, da ga dovede do zaslužene egzaltacije u njegovom stranačkom sagorevanju da im svima bude bolje, a onda za to dobije radno mesto, diplomu nekog od prestidnih univerziteta, funkciju u stranci, posao za zvaničnog partnera, sestrića i jebemliga šta još? Nema, naravno. A treba li reći da su na spisku svi najviđeniji funkcioneri i kreatori života u pomenutom kraljevskom gradiću na čijem grbu, doduše, stoji krilatica „Nama dobro, a nikome zlo“. U svakom slučaju, bar prvi deo ovog humanističkog usklika je zadovoljen. Ajmo dalje!