Opančar agencija* pita – Patriotizam! Nacionalizam! Šta to beše?
Juče sam na društvenim mrežama naišao na dve objave:
“Nije me vise ni sramota ovog primitivizma i sljama, ne osecam vise nista. Uspela je Srbija da me otupi. Sta god da ti se desi, Srbijo, desice ti se bez mene, jer ja tebi ne dugujem nista. Dugujes ti meni. Zivot si mi otela. Ponizavala si me i vredjala godinama. Nazivala groznim imenima. Pretila mi i sejala strah. Prijatelje si mi tukla i zatvarala. Na slobodu si odavno pljunula. Uzela si mi pravdu, sigurnost, normalnost i mir...Zrtve mojih predaka si obezvredila, istoriju si prekrojila a zlocincima dizala spomenike. Mojoj deci nista nisi dala, osim beznadja, a moji ce unuci placati tvoje dugove. Prijatelje si mi raselila po belom svetu. Nadu si mi ubila, a natovarila krivicu. Sa mojim narodom si me posvadjala, a sve nas i sa komsijama i celim svetom. I to sve u moje ime. Moje zdravlje si godinama unistavala.
A ja tebe treba da volim? Kako bre, kad ti mene ne volis?” (J.S.D.)
* * *
"U holu zgrade Međunarodnog crvenog krsta u Ženevi, stoji tabla sa natpisom: “Budi human kao što je bila humana Srbija 1885. godine.” To je znak sećanja na događaj koji pretstavlja presedan u istoriji ratovanja, a koji se zbio u Srbiji krajem XIX veka i do današnjih dana se nigde nije ponovio.
Ova neobična priča počela je širenjem Bugarske na Balkanu poslednjih decenija pred ulazak u XX veka, što je bilo direktno kršenje odluka Berlinskog kongresa i za tadašnju Kraljevinu Srbije pretstavljalo direktnu opasnost i provokaciju. Posle neuspele diplomatske aktivnosti, Kralj Milan je Bugarskoj objavio rat.
Srbija je u to vreme imala uređene bolnice a bio je osnovan i Crveni krst. Bugarska, sa druge strane, nije imala vojne sanitete. Zbog ovoga bugarske ranjenike nije imao ko da odnese sa bojišta ni da im pruži medicinsku negu. Međunarodni Crveni krst prikupio je pomoć iz svih krajeva Evrope koja je trebalo da se dopremi ovoj državi, ali je jedini put do Bugarske vodio je preko Srbije. I tada se dogodilo nešto što svet nikada nije video. Vojna komanda Srbije prekinula je rat na jedan dan, otvorila liniju fronta i propustila medicinski transport preko svoje teritorije. Srbija je učinila i više: transport međunarodnog Crvenog krsta dodala je lekove, ćebad i krevete iz svojih zaliha i bugarskim vojnicima predala sve što je potrebno za otvaranje jedne bolnice. Sličan događaj ni pre ni posle 1885. godine nije zabeležen. Srbija je pomogla državi sa kojom je u tom trenutku bila u ratu. U znak sećanja na ovo neobično delo, Međunarodni Crveni krst je Srbiji dodelio posebno priznanje za humanist, a ploča sa natpisom “Budimo humani kao što je bila humana Srbija i danas stoji u zgradi ove institucije u Ženevi.” (M.G.)
* * *
Šta je to što nas je sto godina kasnije iz kategorije najuvaženije zemlje Evrope prevelo u posebnu kategoriju – jedinu bombardovanu zemlju u Evropi i to zajedničkom akcijom udružene svetske koalicije. Koja je to politika koja je do toga dovela? Da li je moguće da smo uvek i svagda samo mi u pravu.
Znam za mnoge nepravde koje su nam činjene. Knjigu sam posebnu, pisanu za vreme bombardovanja, tome posvetio. Ali, da li smo mi posle tog “dobijenog” rata – a i takvih priča je bilo, ikada analizitrali sebe. Nastavili smo po starom. Jedini političar koji je to pokušao je ubijen. Koji je motiv tog ubistva bio, ni to nećemo da utvrdimo. Patriotizam, nacionalizam … isuviše su kod nas jeftine reči, a tumače ih isti oni koji su vodili prethodnu politiku.
Kako tumačiti nedavni govor ministra policije, donedavno ministra odbrane, čoveka od najvećeg poverenja Predsednika države, koji u njegovom prisustvu uspaljeno poručuje – Nacionalno pitanje rešiti ujedinjenjem Srba u jednoj državi! Da li ste čuli aplauze prisutnih apartčika!? Kako će to oni zlonamerni, koji su nas već jednom bombardovali, tumačiti? Da li će kao dovoljno opravdanje prihvatiti blagu, uz osmeh, opasku Predsednika – u stilu pusti budalu, nije to naša politika. A zašto bi i prihvatili, kad ni sam Predsednik nije određenije reagovao.
Da li pomenuti govornik – visoki državni zvaničnik, koji je za vreme rukovođenja vojskom pasionirano oblačio sve vrste vojnih uniformi, namerava – u slučaju nekog novog rata, da navuče maskirnu uniformu i krene na čelu kolone na neke nove Košare. Sačuvaj me Bože, to bi bilo gore nego da tako nešto provede u istoj rupi u kojoj je bio za vreme prethodnog bombardovanja, jer šta je taj čovek za 15 dana vojne obuke uopšte naučio o vojsci. Hoće li ga u tome pratiti oni koji su mu onomad aplaudirali? Ko o tome odlučuje?
Počeo sam sa citatima sa društvenih mreža, pa evo za kraj još jednog:
“Dok pičate sa svojim ljubimcima, cvećem ili nameštajem, to je normalno. Zbog toga ne morate da nas zovete. Zovite nas kad počnu da, vam odgovaraju.
Hvala , Vaši psihijatri .”
*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke. !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
Dragiša Čolić