Otvoreno pismo

Mnogo mi se dopada to kada neko nekome napiše pismo i izrazi želju da se to javno prikaže. Pisma su, inače, nekako lična stvar, ali moderna vremena učinila su vrlo popularnim pisanje lično, a publikovanje javno. Tako je veća verovatnoća da će onaj kome je namenjeno sigurno pročitati. Jer, ako sam i ne čita baš te ili baš sve novine, nađe se uvek neka brižna duša da mu šapne: „`Si video što ti ona/j pisao?“ I ako nije video, nađe link, pa vidi...ili kupi novine.

Elem, kad je ono Toma iz Bajčetine pisao engleskoj kraljici Elizabeti II, on je to uradio tajno, da niko ne zna, kao initmus, jedan državnik drugom... Ali, mangupi se dokopali pošte, pa objavili pismo i onda je vasceli svet znao šta je on njoj poručio. Dobro, sve same gluposti, kao i obično što izgovori ili napiše, ali stvar je u tome da je i Kraljica Elizabeta II sigurno pročitala u svetskoj štampi da je dobila pismo od Tome iz Bajčetine i sigurno ga je s pažnjom proučavala. Pogotovo ta neobična slova za koja zna da su „cyrillic“.

Da preskočimo mnoga druga pisma, a bilo je toga što smo mi ovde mogli da iščitamo, pa da pomenem ona poslednja. Otvorena pisma kojima su se dopisivali, na radost vascelog publikuma, direktor RTS-a Dragan Bujošević i Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac (pazi, kad mi je stao mozak u momentu i nisam mogla imena da mu se setim, koliko je neupadljiv). Dakle, prvi je počeo Ministar. Naravno, on je tu da lupi packu onima koje postavlja na čelna mesta ustanova koje se finansiraju iz republičke kase. Ali, pošto nije bio siguran otvara li Bujke poštu ili ne, jer je procenio da ne radi ništa, on mu se lepo obratio javno. Napisao pismo i stavio u novine. Ajd sad, Bujke, nemoj pročitati! I Bujke pročitao, pa i on lepo svoje pismo uputio na istu adresu i onda su se oni tako dopisivali do iznemoglosti, a mi smo svi mogli da gledamo, jer to su državni službenici, znači državna pisma, država je naša i pisma su naša.

I da preskočim još po neko pismo, za oko mi zapade pismo gospodina ex ministra Gorana Kneževića, sada visokog partijskog funkcionera SNS-a. Po logici, dosta bliskog u tim nekim odnosima sa Premijerom. Gospodin Knežević je zanemario sve svoje političke funkcije, svoj takoreći VIP status i obratio se, kao običan građanin, otvorenim pismom - javnosti. Adresa malo nejasna,  priznaćete! Javnost smo onda svi mi?! Mada, ja mislim da je on dok je pisao imao u glavi nekoliko određenih lica. Pa, ne možeš pisati i misliti na bezličnu masu koja stoji pred tobom, onako umorna, gladna, izneverena... To dekoncentriše. Kad misliš na nekog određenog onda ti je misao konciznija, emocija dublja, a poruka konkretna.

Gospodin Knežević ima pravo da bude građanin. I ima pravo da iskaže svoj stav kao svaki građanin, a njegov stav je vrlo jasan. Javnost kojoj se on obratio je jedna obična zlurada masa koja ne voli premijera, ne voli ni njegovu porodicu, ni njegovu žrtvu, ni njegove besane noći, a valjda ni njegovog  kućnog ljubimca... (ima li Premijer kućnog ljubimca, uopšte?).

Građanin Knežević je pristojan čovek, nije hteo da pljune na tu javnost, ali joj je rekao da prestane više sa tim hejtovanjem i ako misli da može bolje od premijera, od njega samog (a on je pokazao kakav je čovek, još onda kad je pio ono sumnjivo mleko), onda nek‘ izađe na crtu na izbore! Nek počne da radi u interesu zemlje, a ne u svom sopstvenom interesu (hm!!!). Nek se mane više priča i prozivki, nek izađe da glasa!

Pa, sad nešto mislim, ja kao ta javnost, da odgovorim gospodinu Kneževiću. Bio bi red. Neću da dužim, jer mi, javnost, imamo vrlo kratku poruku:

Poštovani gospodine Kneževiću, pun nam vas je kufer sa sve premijerom na čelu i izaćićemo na izbore, samo ih raspišite već jednom!!!

Violeta Živkov