Pa, budi čovek, sine majčin

Već decenijama gledate pljačku oko sebe i ništa vam tu pamet ne pomaže, samo vas taj racionalni um dovodi u stanje teške depresije zbog koje, i pored toga što vidite šta se i kako radi, počnete da prekorevate sebe što ste takvi idioti kakvi jeste. A to je ono najgore što čoveku može da se dogodi, mislim čoveku koji je još uvek sačuvao one najbitnije ljudske karakteristike. Mnogi od ratnih zlikovaca i profitera postali su perjanice ekipe pljačkaša. Ima verovatno i onih koji su na to pristajali iz nekih drugih razloga, ideološke zaluđenosti, osvete, želje da ostvare neki cilj u životu, dobiju stan, upišu dete u školu, zaposle ženu...Ima i onih koji su morali, zato što su bili na takvim mestima da je nekome bilo potrebno da budu baš tu gde jesu. I kako god bilo, kada je došlo do opšteg rasula, ta grudva crnog snega počela je da se uvećava, da raste od takvih fizionomija koje su postajale svojevrsna vojska na istom zadatku, ali vojska koja je izuzetno brzo počela da prisvaja ogroman novac. A novac im je posle omogućio da rade razne stvari ili, bolje rečeno, da rade sve što im srce želi sa sve većim apetitima i mogućnostima što je vreme više prolazilo, a narod siromašio.

Putujući u svom nacionalističkom zanosu ka najvišim sferama tranzicionog neba, uz pomoć mnogih pomagača iz svih oblasti života koji su se našli na istom „zadatku“ morali su, naravno, da uklone sve ono što bi u nekom trenutku moglo da posvedoči o modelu njihove privatizacije, sve one koji su na bilo koji način mogli da budu smetnja, one koji nisu bili od koristi ili, pak, sve one čija su radna mesta mogla da posluže kao platežno sredstvo pajtašima, stranačkim saborcima i bulumenti rođaka i kumova. Sve što je vredelo moralo je da ode, sve što je časno i pošteno moralo je da bude sprečeno da gleda kako vođenje zemlje preuzima ološ. Čitava akcija se odvija pod sada već ozvaničenim i opšteprihvaćenim sloganom „ne pitaj me za prvi mlion, a posle ću sve da ti ispričam i dam na uvid“.

I mada su se toliko osilili i stekli pozicije na kojima su se osećali zaštićenim, svemogućim i večnim, bezosećajni za tuđu patnju i plač majki koje nisu imale ni najosnovnije namirnice za svoju maloletnu decu, tražili su još, bezgraničnu vlast, udružujući se sa raznoraznim samostalnim kriminalnim bandama koje su u međuvremenu uspele takođe da u svoje džepove pretoče ogromne količine para.

Ne treba zaboraviti da se sve to dešava u zemlji koja je, koliko do juče, bila jedna od najozloglašenijih na svetu, čiji su građani i građanke na svim medijima predstavljani kao koljači koji jedu živu decu i majkama plod iz utrobe vade zubima. Ne treba zaboraviti da se sve to dešava u zemlji koja je bila u privatnom ratu sa celim svetom i iz koje su izašli mnogi zlikovci i prigrlili lažni patriotizam, kako bi izbegli da odgovaraju za svoje zločine. Od takvih kreatura stvorena je nova vojska ljutih nacionalista, branitelja svega najgoreg u ime srpstva kojem više niko nije mogao da nađe ni korene, a ni nove početke. Rodio se braniteljski nacionalizam koji je imao za cilj da sve što nije srpsko, a što u velikoj meri zaista nije dobro, suprotstavi srpskim interesima i na taj način od ubica i siledžija napravi nove ustanike i nove osnivače srpske države. U potpunoj pometnji, u haosu iz kojeg je, kako su verovatno mnogi mislili, ili se tome nadali, kad-tad morao da nastane i nekakav red, mnogi su pokušavali da odigraju svoju ulogu i dođu olako do kapitala. I dok su građani mislili da u svemu tome ima nekog reda, svi oni koji bi, po nekoj logici, trebalo da taj red uvedu i kontrolišu, bili su zauzeti učešćem u krčmljenju državnog bogatstva, kao da im je neko negde rekao da je to zapravo ta privatizacija, da treba uzeti što se više može dok traje akcija što je, iskreno rečeno, čak bilo i javno saopšteno. Štaviše, trebalo je požuriti kako bi se ispoštovao rok jer je davaocu roka, najverovatnije, bilo svejedno ko će u propaloj zemlji biti vlasnik svega, pošto će i to sve uskoro biti pretočeno na neke druge račune.

Crkvenjaci, akademici, profesori, lekari, umetnici, novinari i mnogi drugi, našli su svoje mesto u redovima delatnika na privatizaciji domovine. Nicale su nove crkve i konaci, privatne klinike i preduzeća, banke, informativne kuće, supermarketi i koješta, a sve to pred očima naroda ojađenog višedecenijskom revolucijom, sankcijama, ratovima i međunacionalnim razmiricama. Čak i oni koji su i na prvi pogled delovali kao lopovi postajali su bogataši, biznismeni, političari, direktori, poslanici, a svaki potencijalni lopov imao je sjajnu priliku da se bar okuša u tumačenju životne uloge. Sav šljam je isplivao na površinu, a šljama je bilo u neograničenim količinama.

Novi vlastodršci u pomami za novcem nisu hapsili stare pošto im je više od morala i pravde bilo stalo do njihovih para, a ovi su znali da dok imaju svoje, odnosno opljačkane pare, biće zaštićeni kao beli medvedi.

U takvim okolnostima pravi čovek ostaje poražen, a svako pitanje o božjoj ili kosmičkoj pravdi deluje usrano. I koliko god vam to teško palo, shvatite koliko je ovaj svet surov prema svemu onome što nije gad, makar i po cenu da će svaki gad jednom negde platiti svoje jebeno mentalno stanje. A kada gadovi zauzmu važna mesta nema te sile koja će ih sa njih ukloniti jer mora da prođe mnogo vremena da se voda razbistri. Za to vreme njihova deca će postati pijanisti, diplomate, biznismeni, bankari, a ostaće iza njih i zadužbine koje će ih trajno učvrstiti u svesti naroda, ako naroda bude, kao ljude koji su samo učestvovali u burnim vremenima ali su mislili i na svoj  narod kojem su podigli hramove da se moli za svoju i njihovu jebenu dušu.

Ali, na kraju krajeva, jebeš takvu pamet koja nije u stanju da nađe najbolje rešenje iz ovakve situacije. Jer, sve bi to trebalo shvatiti kao proces u kojem, ipak, um na kraju mora da pokaže svoju pravu moć. U protivnom, život nema svrhe ako se sve svodi na to da svetom vlada zlo i da je suština zapravo u uništavanju svega što vredi, što je valjda sinonim za opstanak, a što do onih racionalnih umova sa početka ovog teksta, još nije uspelo da stigne. Niti će.

Ivan Rajović