Balkanska igraonica prestola

Ne znam zašto, ali nedavni događaji u (bliskoj nam) Crnoj Gori i (dalekobilo) Avganistanu me podsetiše na seriju „Igra prestola“. Znate ono mrčkanje bajki i perverzija, gde se u izmišljenim zemljama vladari malo igraju politike, malo erogenim zonama, a najviše glavama podanika. I mada su u Crnoj Gori krvna osveta, plemensko društvo i trampa stoke za nevestu odavno izumrli, odnos vladara i podanika ostao je isti – i tamo gde je goli ženski nos bezobrazni deo tela, i ovde gde je bezobrazluk vladara postao deo folklora.

Činjenica da se u 21. veku koriste drevne religije za manipulaciju stanovništvom predstavljala bi apsurd u nekakvoj Skandinaviji ili Holandiji. Ovde, međutim, sećanje na događaje od pre nekoliko decenija samo potvrđuju žalosnu istinu da je narod tupava sirovina koja se lako loži. A ako je nekome 90-ih bilo normalno da lepa sela lepo gore tamo gde međusobno ratuju pravoslavci, katolici i muslimani, možda bi mogao da se zapita o razlozima jučerašnje paljevine guma u ekološkoj državi. S obe strane barikada bili su pripadnici istog naroda, iste vere, istih zajedničkih korena i istorije. Ono što razlikuje verska uverenja suprotstavljenih đetića je odnos prema hrišćanskom Milosrđu, tačnije - koliko je kome Milo u srcu. Jel‘ to, čoče, njegova il‘ nečija druga guzica dostojna vladarskog prijestola? Po mogućstvu, vo vijeki vjekov...

Posle litija koje su urušile višedecenijsku spregu mafije i države, ponovno uvlačenje vladičanskih prestola u lokalnu političku igraonicu mu ovde dođe kao normalan nastavak serije. Uvlakački odnos crkvenih velikodostojnika prema svetovnim vladarima, međutim, nije nov. On vuče korene još iz doba kada je hrišćanstvo od religije sirotinje postalo vlasništvo vlastele, a trampa vladarske krune za neku buduću zadužbinu standardni deo tehnologije vladanja. Upravo je to (a ne nekakav teološki sukob) razlog da imamo danas pravoslavlje rascepkano po nacionalnim i državnim granicama. Zato postoje Ruska, Gruzijska, Bugarska i Srpska pravoslavna crkva, zato nemamo marokanski, turkmenistanski ili kazahstanski islam.

Čekaj, a otkuda onda „avganistanski islam“? Otkuda talibanska ekstremna verzija u kojoj se točak istorije vraća daleko pre doba „Hiljadu i jedne noći“? Pa u tom biseru pripovedačke literature imamo raskalašne, „dekameronske“ pričice (npr. ona „O nosaču i 3 devojke“)! Razlozi apsurda upravo leže u tome što je „1001 noć“ napisana u doba ekonomskog procvata srednjevekovnog islamskog kalifata, urbanoj sredini Bagdada i hedonizmu koji je suprotan sirotinjskom asketizmu današnjeg Avganistana. U pećinama u kojima se krio Bin Laden i planinskim kozojebinama (gde je žensko telo mistična tajna) vrlo lako uspeva verski fanatizam. Ubediti mlađanog, napaljenog deliju da će ga samoubilački napad odvesti u zagrljaj 72 device je vrhunski oblik manipulacije ljudima. A svaki vladar obožava podanika požrtvovanog do smrti.

Srećom po nas, ovde je vernost vladaru prilično fleksibilna kategorija. Verovatnoća da će nekakav crnogorski Gavrilo Princip rizikovati svoju glavu zarad atentata na Amfilohijevog prestolonaslednika je praktično jednaka nuli. Ovdašnji zmajevi su gmizavci koji imaju preletačka krila i koji bljuju samo virtuelnu, tvitersku, instagramsku i fejsbukovsku vatru na protivnike. Onoga trenutka kada skapiraju da mogu da se ušokaju u strukture neke nove vlasti neće se mnogo nećkati. Ko ne veruje, nek pogleda biografije redovnih gostiju u nekom od jutarnjih programa silikonskih televizija.

UTalibanistanu Ameri su konačno batalili da uteruju demokratija ljudima koji su naučeni da se svakodnevno klanjaju. Shvatili su da dron sa ugrađenom veštačkom inteligencijom može da ih mnogo jeftinije štiti od fanatika sa prirodnom glupošću. Rambo danas ne vozi tenk, on drži džojstik.

Kod nas proces transformacije društva sadrži obe komponente. Silicijum u čipovima televizora i glupost u glavama gledalaca pretvorili su republiku Srbiju u neku od bajkovitih kraljevina iz „Igre prestola“. Klanjanje vladaru, bavljenje vladarskom familijom, briga da li je mali Belivukan piškio ili kakio, slikanje vladareve hanume u video spotovima, beskrajna reciklaža medijskog đubreta, uz gloženje sitnih velmoža opozicije je naša žalosna stvarnost. Ona bi kod svakog normalnog građanina ove zemlje morala bi da izazove blagu jezu. Brrr… Što bi rekao Džon Snežni (junak serije): „Dolazi zima“.

Koliko će naša zima trajati? 20 godina, ko demokratija u Avganistanu? Ili 30, ko milokratija u  Natolendu? Ne zna se, naša Đekna je na respiratoru i čeka glasački listić. Jer crnogorsko proleće se tamo već dogodilo, naše čeka nove izborne uslove. Ili možda da se naš gvozdeni presto sam od sebe uruši od korozije? Uz redovno podmazivanje pink vazelinom…? Hm… teško!