Godina svinja

Ua... ću e žen... Đan ju... mini en...

Mucavo obraćanje Voljenog Vođe sopstvenom narodu na nečemu što bi trebalo da bude kineski, najpre mi je izazvalo iznenađenje, potom napad smeha, da bi posle desetak sekundi prešlo u ono što se zove „transfer blama“. Zaboga, da li stvarno živim u zemlji u kojoj predsednik pravi ovakvu budalu od sebe! Šta je sledeće? Da obuče baletanke, triko i suknjicu pa da zaigra „Labudovo jezero“ Putinu u čast? Zar nas dovoljno ne bruka jedan Ivica Pevac, nego moramo da slušamo njegovo ovakvo kokodakanje? Da li su to Palmine „pileće nogice“ naprasno postale – pekinška patka?

Naravno, Vučićevo obraćanje Siđi Pingu neće nikada biti emitovano na kineskoj televiziji. Bar ne u TV Dnevniku. Eventualno, u nekoj zabavno-humorističkoj emisiji, uz debeljane na klizaljkama, klipove sa macama i pijance koji omašuju pokretne stepenice.

Čekaj, a koja je onda svrha obraćanja Predsednika Srbije građanima Srbije na kineskom? Dokaz njegove superiorne inteligencije? Pre neki mesec reče „mator sam da učim kineski“, i „nisam baš talentovan za jezike“, a onda – gle čuda! – progovori On! Što mu dođe očigledan dokaz da vladarski presto pospešuje svaku sposobnost pojedinca, a da klistiranje vazelinskim sledbenicima drastično poboljšava dotok mudrosti iz dupeta u glavu.

Budući da nisam predsednik koji se razume u sve (od tehnologije sređivanja klizišta na koridorima do broja sajli na gondolama) postavlja se pitanje da li sam uopšte kompetentan da komentarišem događaj? Pa ja sam kineski jezik učio sa ekrana od Džeki Čena, a „Pritajeni tigar i skriveni zmaj“ je najduži film u kome sam, kao „sluhista“, skapirao da su tamo intonacija, akcentiranje i dužina reči neuporedivo važniji od indo-evropskih lingvističkih zavrzlama. Ali postoje neke stvari koje su očigledne svakome – na primer, čitanje kineskog na ćirilici. Ili, recimo, buvljačka provera kvaliteta uvoznog naoružanja kuckanjem po limariji i šoferšajbnama.

Ustvari, ova „kinezi-terapija“ na kraju godine je idealna kao rezime svega onog što nam se događalo tokom nje. Jer, ne zaboravimo, ova, 2019. godina u kineskom kalendaru je „godina svinje“. Posmatrano kosim očima (i uz korišćenje drevne mudrosti) svinja je simbol obilja. Kod nas, na brdovitom Balkanu, vezuje se za – svinjarije.

A njih je tokom protekle godine baš bilo u izobilju!

I vlast, i opozicija, i „nezavisne, akademske institucije“, i „strani prijatelji“ i „domaći izdajnici“, i velike sile i „takozvane države“ svojski su se potrudili da nas zaspu smrdljivom prostirkom svinjskih obora. I to, kao što je uobičajeno u staništima groktavih sirovina za čvarke, više puta recikliranom. Smrad koji nas je zadesio može da se svrsta u četiri kategorije:

• Urušavanje svih državnih institucija i pretvaranje Srbije u privatno vlasništvo jednog čoveka – ili da budemo u skladu sa započetom alegorijom – jednog alfa-vepra (skraćeno A.V.),
• Jačanje gomile ljigavaca koji su svoje poltronstvo pomenutom A.V. pretvorili u pare ili privilegije,
• Usavršavanje (i digitalizaciju!) klanične tehnologije za preradu mozgova stanovništva,
• Jačanje sistema represije protiv onih kojima sive ćelije mozga nisu „metodom sarapizacije“ pretvorene u ružičaste.

Jer ove godine, u zemlji Srbiji, uz otvaranje koridora i zatvaranje uzbunjivača, skiciran je put ka Orvelovoj distopiji (anti-utopiji). „Životinjska farma“ i „1984“ (uz poneki listić „Farenhajta“) uspešno su trasirane. Naš groktavi Napoleon i „laž je istina i istina je laž“ učinili su da:

• Povikom na simbolična vešala demokratska institucija Parlamenta bude obešena mačku o rep,
• Upiranjem prsta na motornu testeru bez struje niko ne primeti da su cenzorske makaze otfikarile gomilu novinarskih jezičina,
• Knjiga koju je spalio provokator sakrije da je Ustav Srbije (od preambule do ovlašćenja) pretvoren u prah i pepeo.

U zemlji u kojoj prosečni mentalni uzrast stanovništva prihvata da koridore donosi naš Deda Mraz, a ne kineski kapitalizam, ipak su se dogodile neke promene. Miris organske konoplje i zadah lažnih diploma lagano dopire do noseva zabijenih u listove „Kurformera“. A odatle će, bože zdravlje, valjda nekako i do mozga.

Zato, dragi prijatelji, neka nam ova godina, godina svinje, ostane u lepoj uspomeni. Da nas podseća, ne na ukrasna vešala, nego na ukrase u pušnicama. Da nam godina 2020. bude ratna godina, godina rata za istinu i rata za slobodnu reč. Da narod može slobodno da poruči onima koji misle da su nesmenjivi na svojim himalajskim vrhovima vlasti: „si-đi, si-đi...“. Ili bar da navijači na stadionima, uz pominjanje vladara, počnu da skandiraju i tradicionalno kinesko: „pu… ši… mi...“.