Istina pred streljačkim vodom - Slučaj Ković

Eno ide istina, dronjavo obučena; grbava, mršava; krvava, pretučena… Ovako je nekada pevao Bora Đorđević. Nekada – u za istinu srećnija, ili bar manje tragična vremena, kada je ona bila tek mučena i tučena i kada su njene lučonoše svesno prihvatale dronjke na svom telu kako bi sačuvale čistost svoje duše. Ipak, ko bi rekao da će ta, svakako zla vremena, danas stvarati utisak „boljih vremena“. Tada se istini prilazilo sa strahom i sa blagim animozitetom. Danas je sve drugačije. Danas se istina mrzi iz dubine duše. Danas nisu dovoljni podlivi ispod njenih očiju – ni udari kundaka po njenim rebrima dok iznemogla leži u blatu. Sa istinom nema „ausvajsa“ za Evropu! Sa istinom se ne seda za bogatu trpezu. Danas je istina osuđena na smrt i na konačno nestajanje. Potreban je njen grob kako bi se na tom mestu ustoličila laž. Kolevka laži počiva na grobu istine! Tako je to i u jednoj od novih epizoda naše sumorne sadašnjice. Epilog je poznat - istina je targetirana, odabran je streljački vod i podeljena je bojeva municija. Sama egzekucija biće prekrivena navodnom autonomijom fakulteta. Javnost je isključena, ali će se pucnji daleko čuti. Svesno i namerno! Kao opomena svakom ko odbije da prihvati da umesto istine postoji „ideološki prihvatljiva verzija laži“. Kao opomena svakom tvrdoglavom bundžiji koji prkosi nametnutoj praksi: da je istina sa svog puta od prava do pravde izgurana na stranputicu političke korektnosti i viših interesa. Ljudima je ponuđena da se prema svetu i drugima odnose kao filistari. Ko odbije biće kažnjen! On je jedan od tih prkosnih. On odbija da nauku zameni propagandom. On odbija – i on se usuđuje da misli i da govori… I zato: on mora da plati! On se zove: Miloš Ković.

DVA LOŠA NA MILOŠA

Slučaj koji je predhodnih nedelja prilično potresao javnost u Srbiji vezan je za istaknutog intelektualca i profesora istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Miloša Kovića. Jedan briljijantan akademski um je u opasnosti da ostane bez egzistencije zbog prkosa svoje kičme koja odbija da se savije pred dirigentima i scenaristima naše svesti i stvarnosti!

Naime, Koviću je pripremljen „odstrel“ sa njegovog matičnog fakulteta, navodno, zbog isteka mandata „vandrednog profesora“ - a zapravo, jedini razlog je sam Miloš Ković, njegovo društveno i akademsko delovanje koje je u suprotnosti sa stavovima dvojice vikara antisrpske politike, a koji se – ne slučajno, nalaze na istaknutim pozicijama pomenute visokoškolske ustanove – reč je: o Nikoli Samardžiću i Danijelu Sinaniju.

Prvi u nizu, Nikola Samardžić, je da podsetimo ne tako davno, javno podržao stav, da je Jasenovac – koliki god bio zločin, ipak, opravdana kazna za Srbe!? „Učenje“ sa kojim je Samardžić saglasan, objašnjava kako su Srbi svojim velikonacionalnim projektima u 19. veku, i svojim činjenjem između dva rata u 20. veku, zapravo sami isprovocirali postojanje Jasenovca, ustaškog pokreta i Nezavisne države Hrvatske! Da su Samardžić i njegova klika malo književno talentovaniji (a nisu) i da imaju određeni poetski naboj u svom verbalnom izrazu (a nemaju), verovatno bi rekli, da je i sam Pavelić – ništa drugo do „kaljeni čelik“ nehotično iskovan u plamenu zlog srpskog nacionalizma – i da je on kao takav postao „ognjeni mač“ i kazna toj poganoj vatri čije su iskre isklesale njegovu brutalnu, ali razumljivu osvetničku oštricu!? No, kada već pominjem „sporni stav“ za koji je Samardžić rekao jedno veliko BRAVO, nije zgoreg da se isti u celosti citira: „Srbija je u glibu mitomanije svinjokradice i konjokradice Karađorđevića. Oni su trudnoj ženi odsekli sise, izmislili Kosovski boj, stvorili SPC, izmislili Svetog Savu i ostale gluposti, napravili ršum u Cg i Kosovu, Jasenovac je odgovor na njihovu vladavinu, nema većih zlotvora.“

Ipak, Samardžić danas, nije slika i prilika samog sebe od juče. U našoj jučerašnjici 90-ih godina, isti taj Nikola Samardžić, govorio je: da ako je raspad jedina opcija za Jugoslaviju, onda taj raspad može da se desi jedino po etničkim a ne avnojskim granicama, tako da Srbiji trebaju da pripadnu i delovi BiH, Hrvatske, kao i kompletna Crna Gora. Osim etničkog, Samardžić je bio i čvrst zagovornik istorijskog prava… U jednoj od svojih kolumni koje su ga proslavile 90-ih godina, sadašnji potpisnik „apela 88“ i pobornik rezolucije „Srbi su genocidan narad“, tada je govorio sledeće:“Srbija ima istorijsko pravo na Makedoniju. Etnički princip koju mora biti primenjen u kontekstu Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, kao i Crne Gore - mora da ima odstupanje za prostor Makedonije. Ta teritorija je poput teritorije Kosova – to je Stara Srbija, nukleus srpske kulture – i ta teritorija može biti jedino u granicama Srbije“!

Naravno, ovaj period svog života i javnog delanja, Samardžić je nazvao periodom zabluda i slepila zbog kojeg se jako kaje i još jače stidi. Elem, koliko je Samardžić tačno naplatio svoje sticanje „ovozemaljskog vida“, ostaće trajna enigma? Ipak, jedno je sigurno! Da je ova čudna pojava ostala pri svojim tadašnjim stavovima, danas ne bi bila na poziciji na kojoj jeste, ne bi dobijala platu – sa sve dohotcima od NVO sekstora koju dobija; i ne bi imala na usluzi javno-medijske resurse koje ime. Tačnije, da Samardžić nije pojeo svoje „rane radove“, doživeo bi preku sudbinu Zorana Ćirjakovića – istu, ili sličnu onoj prekoj sudbini koja je već uveliko servirana Milošu Koviću.

E sad, dolazimo i do Danijela Sinanija… Kod kritika na njegov račun, čovek mora da bude oprezan najmanje iz dva razloga. Prvi: Sinani  je za razliku od Samardžića, zaista mnogo umereniji i svedeniji – bez preterano žustrih izjava. I drugi… Sinani na svaku kritiku svog lika i dela, odgovara sudskom tužbom zbog navodnog vređanja njegovog etničkog porekla?! Mada uz rizik da i sam budem tužen, moram da dodam, da je i Sinani u svom životu i te kako znao da se igra „suncokreta“ i da se okreće ka izvoru sunca, odnosno u njegovom slučaju ka „izvoru novca i moći“… Ona premisa „koja sisa daje više mleka ja ka njoj hodim“, je i za Danijela Sinanija bila i jeste zvezda vodilja. Na kraju krajeva, proverite i njegovu biografiju.

No, šta dvojac Sinani-Samardžić, sa kormilarom negde u Vašingtonu ili Briselu ima protiv Miloša Kovića? Vrlo prosto: Ković ne želi da krene njihovim putem. Ković ostaje veran struci, nauci i istini. S jedne strane napad koji na njega vode Samardžić i Sinani je uslovno rečeno bezličan, ili preciznije: ideološki motivisan, naručen - ništa drugo do deo agende koja se od dvojice „agenata stranog uticaja“ očekuje. Ipak, s druge strane, on je poprimio i priličnu notu ličnog. Taj lični motiv, zove se zavist! U vremenu u kojem se materijalno lako stiče, a duhovno i moralno još lakše gubi, i Samardžić i Sinani, zavide Koviću zato što je on uspeo da izgradi i sačuva nešto što njih dvojica nisu i nemaju: čast i akademski integritet! Da stvar bude još gora: mogli su da imaju. Ali su šaka dolara i udobna fotelja uradile svoje.

KOLONIJALNA DEMOKRATIJA I NOVI APARTHEJD

Iako aparthejd u svojoj suštini predstavlja sistem zasnovan na rasnoj segregaciji koja je osnov kasnije klasne podeljenosti, u novom dobu i u novim okolnostima - a sve u kontekstu "kolonijalne demokratije", ono što vidimo - odnos agresivne manjine prema većini, odnos nametanja "svoje verzije istine" kao "sve i sja" modernog doba, kao "uslova svih uslova" za opšte društveno i političko preživljavanje, možemo tumačiti - kao pojavu "aparthejda novog doba"! Sve to otvara pitanje: Da li je Srbija 2000. godine, dobila demokratiju, ili je u nekoj našij savremenoj verziji "Čekajući Godoa", gladnom i izneverenom narodu poturena izvrnuta verzija iste - kao platforma za kolonijalno upravljanje zemljom? Čini se da je tog "dana D", famoznog 5. oktobra prve godine 21. veka, "vraga koji je morao da ode, zamenio đavo koji nikako nije smeo da dođe"... I to ne u vidu konkretnog političara ili političke partije, već opšte politike i opšteg političkog sistema vrednosti, pred kojim je naša država širom otvorila svoja vrata i prozore!? Taj kvazi "Evro-atlanski" sistem ili bolje rečeno "Novi svetski poredak", percipira Srbe kao glavni remetilački faktor na Balkanu - kao problem kome je namenjana "izvrnuta verzija istorije" i svako suprotstavljanje toj nakaradnoj dogmi - znači crtanje mete na svoje čelo, ali i na svoj kompletni ljudski i intelektualni habitus - koji postaje predmet omalovažavanja, diskreditacije i spoticanja - koji kao cilj na nišanu nekih, izlazi iz okvira ljudskog bića i postaje stvar koja se gura na rub egzictencije i društvene vidljivosti! I u tome leži fenomen "novog aparthejda". Na sreću: on nije endemskog porekla. On je uvezen i instaliran kao "sistem vrednosti", kao pomenuta platforma koja ima za cilj da u raljama Novog svetskog poretka drži male i nedovoljno jake države – odnosno: da omogući nesmetano funkcionisanje američkog i uopšte zapadnog imperijalizma. Vezano za tu teoriju, ili bolje rečeno: tvrdnju i konstataciju - obratite pažnju na sledeće podatke. 90% građana Srbije je protiv ulaska države u Nato pakt. 90% građana, Nato invaziju 99. doživljava isključivo kao agresiju bez presedana. Takođe, 90% građana ne misli da su Srbi u poslednjim ratovima počinili genocid! Ipak, na mestima od uticaja poput: političkih partija, medija, nevladinih organizacija, na pozicijama rektora i dekana visokoškolskih ustanova, direktora raznih državnih institucija - zastupljenost te ideje je tek 10%, ili nešto malo više od toga. Nasuprot tome, manje od 10% građana želi da Srbija uđe u Nato. Manje od 10% njih je spremno da prihvati ocenu o Srbima kao genocidnom narodu ili ocenu o Nato divljanju 99. kao nužnoj humanitarnoj intervenciji. No, na mestima od uticaja, zastupljenost te ideje, tog stava i te dogme, je na nivu od 90%. Jasno je da je u poslednje dve decenije u Srbiju ušlo mnogo novca zapadnog porekla kako bi se toj dogmi omogućila pozicija "vedete mejnstrima"... Kako bi se omogućilo njeno agresivno delovanje - koje je otišlo toliko daleko da je "bolest" okupirala i neke poslovično neutralne književne nagrade - čak i one sa nekada antiglobalističkim prizvukom! No, najveća tragedija je u tome, da su i dogma i dogmatici duboko inkorporirani unutar sistema: političkog, obrazovnog, naučnog. Postali su vektor oko koga se okreću ostali društveni subjekti. Šta više, postali su "meritum" za odrećivanje nečije podobnosti, pa čak i nečijeg zdravog razuma.

Aparthejd novog doba, prati i inkvizicija novog doba. Na gvozdenu ruku - navučena je svilena rukavica. Optužbu kao presudu, zamenili su javni linč i dobro upakovana društvena lustracija. Giljotinu je zamenio blender u kojem je samleveno i sjedinjeno - i levo i desno i pretpostavka i činjenica i nauka i propaganda - i čija je ukupna smesa dovoljno ukusna samo ako se iz nje glasno i nedvosmisleno čuje: Srbi su krivi za sve!

Zapravo, cela priča koliko god da je komplikovana, u nekoj svojoj suštini postaje prosta. Niko nije gadljiv na pop kulturu, Holivud i NBA ligu. Niko nije protiv zapadnoevropskih građanskih standarda i nemačke plate. Ipak, ako je uslov za prijem tek u čekaonicu unije tako zvanih "naprednih evropskih zemalja" odricanje od sebe i što je još važnije - odricanje od istine, onda opet niko normalan, sa ljudskim moralom i akademskim integritetom na taj uslov ne može da pristane.

I tu leži problem profesora Kovića! Problem je njegovo odbijanje "servirane istine"! I zato je on kao takav za gospodu Samardžića i Sinanija, ili za njihove žense analoge, gospođe: Pešić, Biserko, Milić... ne samo neprihvatljiv, nego i nepodnošljiv!

VREME ZA NARODNI REFLEKS I DRŽAVNI KARAKTER

Vostani Serbie - ali i "ostani Serbie"! Ostani i budi bolja verzija sebe! Na klackalici između karajnjeg trenutka i pravog trenutka, sudbinski se nalazi zlo vreme... Dovoljno zlo da natera ljude na reakciju. Dobar deo javnosti koji je upoznat sa situacijom kao i studenti Filozofskog fakulteta, rekli su svoje. Konkretno, podrška studenata koji su redom stali iza svog profesora najbolje svedoči o ljudskoj dimenziji i vrednosti Miloša Kovića. Ljudi ili kolokvijalno narod, pokazali su svoj refleks. Vreme je da i država pokaže svoj karakter! Država nije servis objedinjene naplate. Država nije agencija za implementaciju naredbi koje dolaze spolja. Država mora da pokaže „živost svog organizma“ i da se bori za svoje postojanje!  Konkretno u slučaju „Ković“, Ministarstvo prosvete bi moralo da zauzme čvrst u nedvosmislen stav! Jasno „ZA“ Miloša Kovića, mora da bude i jasno „PROTIV“ onih koji drže pozicije sa kojih se proteruje sam Ković.  Ljudi duboko inkorporirani u naše institucije sa spornim stavovima o Jasenovcu, sa pogrdnim odnosom prema našoj istoriji, sa sumnjivim predlozima o jezičkoj ravnopravnosti, politički vetropiri i ideološki šarlatani - ne smeju biti naše nužno zlo. Postojanje takvih ljudi na tim pozicijama, ne može i ne sme biti pravdano „višim ciljem“. Sa takvima predvodnicima našeg obrazovanja i građanskog života, svaki cilj, makar u svojoj premisi i bio viši, svodi se na nisku pobudu i „rđavu rabotu“. Ovde se više ne radi o borbi „prve i druge Srbije“, „narodne i građanske“. Nije reč ni o  onoj večitoj priči: o zdravom i bolesnom tkvivu, ili o podnošljivoj i pravoj meri patriotizma. Ovde se radi o istini i laži, o pravdi i nepravdi. Istina i pravda moraju da trijumfuju! Ne zbog Miloša Kovića, nego zbog nas samih.